TEORIJA O NASTANKU JEZIKA

Analizirajući žive i automatske[1] obrasce ponašanja možemo apstrahovati nešto poput osnovne životne situacije:

(Nasumično) kretanje[2] – punjenje baterije – (nasumično) kretanje

(Nasumično) kretanje – (glad – zadovoljstvo) – (nasumično) kretanje,

Skicirajmo sada faze u treningu deteta onako kako to možemo pročitati kod razvojnih psihologa[3]:

1) Emocionalna faza (u kojoj se glad zadovoljava, u kojoj se prati i zadovoljava emocionalna šema po kojoj posle gladi nastupa zadovoljstvo,  posle napetosti nastupa relaksacija itd.),

2) Govor – izražajna faza (u kojoj se na određene emocije i njihove realizacije reaguje i glasovno na specifičan način, proizvedeni glasovi ili slogovi su predstavnici unutrašnjeg emocionalnog stanja / protoka), (nivo glasanja životinja, nivo ekspresije),

3) Faza govora – imitacija – usmeravanje (o ovoj fazi se uči govor okoline, tj. govor postaje usmeravajući) (svest),

4) Govor – faza samousmeravanja (faza u kojoj usvojeni govor/dijalog s okolinom postaje unutarnji monolog, samousmeravajući tok) (samosvest).

Dete po rođenju trenira  niz rutina koje mu omogućavaju orijentaciju u prostoru, vremenu i vlastitoj fiziologiji.

Na početku identitet: Kako se ti zoveš?, Koje je tvoje ime?, Vidi ko je došao, Vidi mačku, Otišla mačka, Reci ma-ma, itd. Dalje: ruke, nos, oči itd. dodirivanjem i pokazivanjem. Zatim cela fiziologija (uključujući sva čula): glad, bol, itd.

Zatim vremenske rutine: svi ljudi, predmeti i pojave se pojavljuju i nestaju, postoji ritam, dan prolazi, raspored. Dnevna prostorno-vremenska rutina je presudna i podržana je vlastitom fiziološkom rutinom. Dete usvaja ritam dana: buđenje, higijena, doručak, igranje, ručak, spavanje, igranje, večera, spavanje, dan, noć. Sutradan se sve ponavlja istim redosledom.

Zatim prostorne rutine: soba, kuća, dvorište, ulica, kraj, grad, zemlja, planeta, mesec, zvezde, kosmos. Dete usvaja prostorne rutine, u prostoru su razmešteni ljudi i predmeti.

Zatim moralne rutine: Ovo je dobro!, Zašto si to učinio?, Ovo nije dobro, nećemo više ovo, Uzela si Bati kockice pa je on sad tužan itd.

Na kraju rutine jezika/rečenice: akter – akcija (Julia jede), akcija – objekt (pije mleko), kvantifikatori (još) itd. Jezičke rutine su situacione generalizacije (prostorno-vremenska blizina ili celovitost).

U većini situacija postoji akter, akcija (radnja) i objekt (ili predmet interesa, pažnja, cilj, namera itd.). Sve ostalo u rečenici odnosi se na specifikovanje/smeštanje ove generalizacije u prostor, vreme, način, intenzitet itd.

Osnovni emocionalni obrazac:

Neutralan osećaj – (glad – zadovoljstvo) – neutralan osećaj, svešćemo na:

glad – zadovoljstvo.

Prvi član emocionalne šeme  glad predstavlja primarni poriv i predstavnik (obrazac) je svake buduće akcije u cilju postizanja i zadovoljenja svih ostalih potreba ili ciljeva/namera. Akcija pretpostavlja (implicira) aktera.

Neki objekat se  traži jer zadovoljava potrebu, tj. izaziva zadovoljstvo, zadovoljava potrebe za hranom, zaštitom, posedovanjem (mama, hrana, igračka itd.).

Dakle, imamo paralelu:

glad – zadovoljstvo

akter/akcija – objekat

što je ujedno i sintaksička šema/definicija rečenice.

Konačno, emocionalna šema se može smatrati osnovnom situacionom šemom, tj. osnovnom sintaksičkom strukturom.

U svakom posmatranom trenutku dete je u vrlo specifičnom položaju u svim treniranim rutinama:

1) Pitanje je da li je subjekat ono samo, drugi čovek, životinja,

2) Nešto se uradi sa određenim delom tela, telo je u određenom položaju, kao i cela fiziologija,

3) Aktivnost deteta određuje se vremenski, u odnosu na trajanje dana, ostale ritmove,

4) Dete se nalazi u određenom delu prostora,

5) Trenutna aktivnost deteta je moralno  specifikovana kao dobra, poželjna ili loša, štetna.

Dakle, svakog trenutka imamo aktera koji izvodi neku akciju, izvršava nameru ili ostvaruje želju itd., i imamo predmet (objekat) radnje, namere, želje, cilja itd.

Pretpostavimo  osnovano da se celokupna aktivnost (kako je gore opisana) deteta u socijalnoj i prirodnoj okolini pamti (memorija). Nakon nekog vremena[4] čitav proces će se preokrenuti (postepeno će se preokretati): dete će se kretati, jesti, igrati se, uopšte živeće  iz memorije (i u memoriji), a okolina će se uključivati kao dodatni/korektivni stimulans. I zaista, u našem sećanju postoje ljudi koji više ne žive i postoje predeli koji su se trajno izmenili.


[1] Automat, kibernetika, veštačka inteligencija (AI)

[2] Uopšte:aktivnost

[3] Npr.: Miočinović, Ljiljana (2002). Pijažeova teorija intelektualnog razvoja. Institut za pedagoška istraživanja.

[4] Prvih godina se niko ne seća, tek posle nastaju sećanja.