BUĐENJE 14

36

Danas sam skoknuo do Fridriha

Na čaj i kiflice sa salom.

Pričamo. Kaže: Razumem svaku reč

Ali mi smisao tvojih rečenica izmiče!

Pomislim: Isto kao naš Gogle transleter!

Zatim smo gulili jabuke,

Sekli na šesnaestine,

I mljackali bez kontrole!

 

Stvari se pripremaju atom po atom.

Ideje se pripremaju ideja po ideja!

 

Manometar ti je pokvaren!,

Ne pokazuje pravu vrednost pritiska,

Reče jednog momenta…

Ne zanima me apsolutno

Nego relativno, odbrusim!

Zanima me poređenje,

Stilska figura…

E, tu je greška vas iz budućih pokolenja!

Nije vam važan čovek

Nego razlike među ljudima!

Pa?

Pa?, kaže on.

Pa?, kažem ja.

Pa?

Pa?

 

Treba napraviti red na stolu,

U glavi

(u novčaniku)…

Vi izaberite, meni je svejedno,

Sve su to moje misli;

Ni jedan mogući redosled

Neće otkriti celinu.

 

Fridrih je tu nit razuma,

Ono što se sklonilo…

 

Živim u stanu koji nema više od dvadeset pet kvadrata.

Nema suvišnih predmeta, kiča,

Nema slika, cveća, saksija i vaza,

Nema vitrina, ni noćnih ormančića –

Samo boja, linije i tekstura. Pod i zidovi.

Geometrija. Minimalizam.

Volim da mislim da je to moja soba,

Da bi tako izgledala moja soba kada bih je ja uredio –

Ali to nije slučaj.

Ono što sam zatekao – ostavio sam.

Samo sam krečio.

Nacrtao sam jednu liniju.

 

Želim da uklonim aluzije na društvo,

Politiku ili istoriju iz svog okruženja.

Plašim se i da pomislim šta bih ja,

U ovom stanju u kakvom sam sada,

Dovukao u stan!

Stakleni sto i šest stolica.

Na svakoj je stolici četvrtasto jastuče

Drečave elektrik plave boje.

Zidovi su ofarbani bojom koja se zove „nebeska“.

Takva je i kuhinja.

Na zidovima sam nacrtao četkom

Neprekidnu crtu debljine palca, crne boje.

U visini mojeg ramena.

Crta se ne prekida ni kod ulaznih vrata,

Vrata od kupatila i prozora – ide i preko njih.

Nalazim se tako u kvadratu,

(mada ja zamišljam da je to krug,

da se nalazim u cilindru)

Koji je pukao po obimu.

 

Na jednoj stolici sedim ja.