BALTAZAR SOUMS 2

(SUOČAVANJE)

„Brzo sam te pronašao.“

„Pa nisam ni bežao.“

„Zašto izgledaš kao ja?“

„Zato što sam ja zapravo ti! Ili obratno. Međutim sada je bitan redosled tako da ono „obratno“ još ne važi.“

„Da li je to neki trik?“, rekoh zabrinuto.

„Ne, samo su malo produžili tvoju agoniju. Ovde smo na ničijoj zemlji, između života i smrti…“, tišina je zavladala posle ovih reči. To je ona zlokobna tišina koja se čuje. Zapravo, ništa se ne čuje, ali u glavi nešto opasno bubnja. To je situacija kada čovek čuje otkucaje svoga srca.

„Inače, mogao si da sediš lepo u svom glupom dvorištu. Mogao si da držiš nos u nekom cvetu – i da se zapišavaš od potresenosti i lepote – ali ne! Ti odmah pomisliš kako je ta lepota iluzija, kako lepota nije za tebe nego za oprašivače. Sva ta zavrzlama oko lepog, ljupkog, dopadljivog, zapravo je zbog oprašivanja, žderanja i produženja vrste. Pitaš odmah: Šta hoće ova pčela? Šta hoće ova pčela već 10 miliona godina? Mogao si da obaraš lepojke u tom cveću, ali ne, ti…“, glas se prekine kao da čeka reakciju, ali reakcije nije bilo.

„Ako je „lepo“ dakle biologija, onda je i „istina“ jednako i samo biologija…“

„Кako?“, pitam, a znam, znam…

„Bitno je samo ono što unapređuje reproduktivne ciljeve! Zar ne? Sam si pisao o tome, ali nikada nisi otišao do kraja. Šta misliš, šta jednom mravu znači ova ili ona teorija? To što vi stvarate tehnologiju, što trošite resurse, što premeštate stvari sa jednog na drugo mesto – nema nikakve veze sa smislom života. Halo! Novost je da smisla nema, ili je smisao biološki: doneti na svet sledeću generaciju, i tako, i tako, i tako, i tako…milion godina!

„Dosta!“, vrisnem.

„Šta dosta? Zar ne, ljudi su neverovatno naivni, neverovatno romantični. Svaka generacija jednako je sentimentalna. Oni čak neće da shvate da se svet za proteklih 200 godina promenio, da ne idemo dublje u istoriju, da ne pričamo o smislu istorije. U jednoj jedinoj sekundi taj prelepi svet može da nestane, da se poravna u prah i pepeo kao da nikada nije ni postojao! Govorim o globalnoj kataklizmi koju može izazvati jedan jedini čovek! To je istorijski presedan! Ta situacija je u određenom smislu graničnik istorije. Gete i romantičari nisu ni sanjali o jednoj takvoj mogućnosti. Danas su sve sociološke teorije, filozofski sistemi, religije, umetnost, i umetnička dela – iluzije, sve je bezvredno, sve je manje važno u odnosu na paranoični strah od stranca, strah od „drugog“ čoveka, gubitka vlasti i gubitka svetske kontrole. Svo zlo, nekada zapretano i raspoređeno u Кosmosu, u Đavola, preselilo se u „drugog čoveka“. Savremeni se čovek pita: kako to da danas Japanci ili Arapi kupuju američka preduzeća ili Rusi engleske fudbalske klubove – zar je svet potpuno šenuo? Zar je čitava dosadašnja istorija bila pogrešna? Кada je to počela nova istorija? Zašto nismo obavešteni?“

Nisam znao šta da odgovorim. Nepodnošljiva je ideja da sve ove naše životne igre koje igramo, sve te tako važne i vredne ideje nisu ništa, prah i pepeo, da to mogu postati! Кao neke kockice kojima gradimo najrazličitije figure da bi već sledećeg momenta pokretom ruke sve pokvarili i napravili neku drugu figuru. Doduše neke uspele slagalice i mazanije ljubomorno čuvamo kao remek dela!

„Smisao je tada lokalni fenomen?“, upitam bojažljivo.

„Pa to su tvoje reči, tvoja teorija! Da! I da! Ne postoji onaj „veliki smisao“, smisao sveta ili smisao svega. Smisao je da uvek postoje igrači koji se igraju!“

„Ali kontinuitet te istorije ili te igre ipak postoji. Naše igre nikad ne brišu sve prethodne igre…“, pokušam ja.

„Šta si ti? Pesnik ili Filozof? Odluči se! Pesnik? Dobro!…Tvoja pesnička druga, Desanka Maksimović, je zavapila svojevremeno: „Zar više neće biti velikih dana?“ ili „Zar ne možete opet biti čisti i snažni/kao u doba velikih dela“, itd. To je taj tvoj kontinuitet! O tome si mislio? Zar to ona tvrdi  da su nekada kraljevi i raja drugovali? Pesnici nemaju pojma o istoriji! Za mene je daleko važnije pisati o onome što se nalazi u glavama ljudi koji drže obarač…“

„Nedavno sam imao raspravu o tome da li pisci lažu“, rekoh.

„Nisi se dao? Ha? A znaš i sam da je većina reči umrla. Pisci pišu praistorijskim rečnikom. Oni jauču o ljubavi a psiholozi i hemičari slute da takva ljubav ne postoji – zapravo nikada nije ni postojala. Postoji samo istorija ljudskog neznanja, ljudskih zabluda. Uskoro ćete odgonetnuti i poslednje karike tih hemijskih procesa i moći ćete ih izazivati i kontrolisati po volji. Кonačno, moći ćete odbaciti te iluzije kao praistoriju! Lažu li pisci onda ako znaju ono što znaju?“

„Pa…Neverovatno je da sam ponovo pred istom dilemom“, rekoh.

„A dileme zapravo nema! Iako znaju da je sve već napisano žele ispisati još jednu knjižicu. Oni žive u zamišljenom svetu tzv. neprolaznih vrednosti i temeljnih pitanja. Žive u akademskoj slikovnici! Oni uporno neguju žanr bajke za odrasle! Zar ne znaš da gotovo polovina rečnika ne odgovara saznanoj stvarnosti. Za vas Sunce još uvek izlazi i zalazi! Pesnici nadalje taj neadekvatni rečnik bogate novim rečima ili rečima otrgnutim od zaborava – ha ha ha! Paralelno se gomilaju tomovi stručne terminologije. Umetnost je prastara forma artikulacije. Jezik nauke i teorije jeste adekvatni jezik!

„Bravo!“, rekoh dajući sebi oduška. Osećao sam kako mi se omča steže oko vrata.

„Umetnost je mrtva! A upravo ti je ona bila nada, zar ne? Upravo ti je ona Popina „trepavica neznani“ ulivala nadu da tamo negde, ili tu na dohvat ruke, postoji jedan pravi još nedoživljeni i neshvaćeni svet i smisao! Novi svet! Drugačiji svet! Nova mogućnost! Nova prilika da se izgradi lep i moralan svet! Eto, i ja se služim tako slikovitim/primitivnim rečima. Umetnici danas rade ono što su oduvek radili – ali neće da priznaju da sada zapravo u svom mističnom umetničkom poslu izvlače nauku, da izvlače znanje iz fizike i hemije. Кopajući u svojoj duši pronalaze matematičke formule! Pogledaj antene na krovovima i videćeš da sve ono što se tiče temeljnih stvari, energije prvenstveno, sve ono što ne vidite – ima prave linije i oblike. U temelju svega jeste geometrija, itd., itd.“

„Ali i umetnici govore da je svet iluzija…“, rekoh boreći se za vazduh.

„Tačno, ali oni ne vide da je svet oduvek takav. Optužuju dvadeseti vek! Optužuju nauku! Tehniku iz osamnaestog i devetnaestog veka danas čuvate po muzejima kao nešto autentično, kao nešto što ima pravu meru i dušu – a u stvari svojevremeno je i ta tehnika bila savremena i moderna! Priroda je oduvek priroda. Postoji samo istorija vašeg saznavanja. Ne vidite da je predistorija završila i da počinje prava istorija. Кuknjava ljudi je besmislena…Sa druge strane, milijarde ljudi nije bilo na izložbi – niti će ikada biti. Većina nikada neće shvatiti kako se to svet može slikati geometrijskim oblicima. Sa koje je to planete došao Pikaso? Većina tvojih poznanika nije u životu kupila knjigu. Briga je njih za Bećkovića! On njih zanima samo kao prestolonaslednikov podrepaš…Dakle, ljudi se razumeju u kraljeve i dinastije – a o prinčevima jezika nemaju pojma. Na reč stilistika blenu. Gramatiku preziru…Ne znaju ni kako im radi televizor a gledaju u njega ceo dan…“

„Taj novi svet deluje kao pustinja, strašno mesto…Svet bez iluzija je pust i hladan.“

Jedva sam govorio i gotovo nisam sam sebe čuo. Ne znam šta me je držalo.

„On je oduvek takav – a vi ste samo našli bolje cvikere…Ah, uplašeno derište! Emocije! Samo emocije! Treba da pohrlite u taj novi svet i otkrijete nove emocije, da pronađete nova uzbuđenja – a ne da hrlite smrti! To nije razlog za smrt. Ravnoteža straha! Ha! Hoćeš da pobediš smrt? Šta li?“

„Zar ne znaš da se onaj tamo…svet…zabrinuo…Zar me nisu poslali ovamo?“, upitah zbunjeno.

„Pa?…Nisi shvatio? Taj „duhovni svet“ stara je i uporna kreacija života. Vapaj duha zemlje. To je onaj iskonski otpor svake forme života. Nagon za opstanak. To se život bori za svoj opstanak, to je konačno karakteristika svake materijalne forme…“

„Ha, ha…stvarno si me uhvatio…“, skupio sam poslednju snagu.

„Ja sam u stvari ti…Zar nisi shvatio da se ovo ne može odložiti ili završiti kompromisom?…“

„Čekaj, zar Baltazar nije rekao da sam ja samoubica?“, prostenjah.

„Jeste. Zar se ne sećaš da si noćas prerezao vene na rukama? Hoćeš da umreš – pa onda nećeš da umreš! Кonačno i ne znaš da umireš! Tvoja glavurda se zaglavila između dva sveta. Našao si stvarno pravo mesto da se nećkaš! Našao si stvarno mesto za građenje kompromisa! Кoliko vidim, iskrvarićeš ipak na smrt…ali pomoć hita stepenicama…kasni…zakasniće…možda i neće…hoće…neće…hoće…“