TEORIJA O NASTANKU JEZIKA

Dete po rođenju trenira niz rutina koje mu omogućavaju „orjentaciju“ u prostoru,  vremenu i vlastitoj fiziologiji.

Na početku (identitet): Kako se ti zoveš?, Koje je tvoje ime?, Vidi ko je došao!, Vidi mama!, Vidi braca, Vidi kuca, Mac, mac…, Otišla maca, Kaži ma-ma, itd.

Dalje: ruke, nos, oči, itd. sa dodirivanjem i pokazivanjem. Zatim celokupna fiziologija (uključujući sva čula): glad, bol, gorko, itd.

Dete usvaja ritam dana (vremenske rutine): buđenje, higijena, doručak, igranje, ručak, spavanje, igra, večera, spavanje, dan, noć. Sledećeg dana ponavlja se sve istim redom. Svi ljudi, predmeti i pojave, se pojavljuju i odlaze, postoji ritam, dan prolazi, satnica. Dnevna prostorno-vremenska rutina je ključna a potpomognuta je vlastitom fiziološkom rutinom.

Zatim prostorne rutine: soba, kuća, dvorište, ulica, kraj, grad, zemlja, planeta, mesec, zvezde, kosmos. Dete usvaja prostorne rutine, u prostoru se nalaze razmešteni ljudi i predmeti.

Zatim moralne rutine: Ovo nije dobro!, Zašto si to uradio?, Ovo ne valja, Ovo nećemo više raditi, Uzela si Bati kocku pa je on sada tužan, itd.

Na kraju jezičke/rečeničke rutine: akter – akcija (Mila jede), akcija – objekat (Pije mleko), kvantifikatori (još), itd. Jezičke rutine su situacione generalizacije. U većini situacija postoji akter, akcija i objekat (predmet interesovanja, pažnje, cilja, namere, itd.). Sve ostalo odnosi se na preciziranje/smeštanje ove generalizacije u prostor, vreme, način, intezitet, itd.

Osnovna osećajna/emocionalna šema:

Neutralni osećaj – glad – zadovoljstvo – neutralni osećaj, tj.

glad – zadovoljstvo.

Pošto se „objekat“ želi zato što izaziva zadovoljstvo, tj. zadovoljava potrebe za hranom, zaštitom, posedovanjem (mama, hrana, igračka, itd.), on se traži, on izaziva pažnju, itd., to kao drugi član osećajne/emocionalne šeme možemo staviti uopšte „objekat“.

Prvi član emocionlne šeme „glad“ predstavlja uopšte primarnu potrebu za hranom i reprezent je svake akcije da bi se ta i sve ostale potrebe ili ciljevi/namere ostvarili/zadovoljili. Akcija pretpostavlja (podrazumeva) aktera.

Dakle, imamo paralelu:

glad – zadovoljstvo

akter/akcija – objekat

što je ujedno sintaksička šema/definicija rečenice.

Glad kao osećajna/emocionalna fiziološka reakcija izvor je svih sličnih i kasnijih specifikacija kao što su nelagoda, nezadovoljstvo, pa i bol – nasuprot ispunjenju potrebe/zahteva, tj. nasuprot zadovoljstvu, rasterećenju, ispunjenju, relaksaciji.

Osećaji/emocije nisu zbrkane i jednovremene, one se smenjuju u određenom ritmu i traju (u smislu prostora, vremena i fiziologije). Kada dete izgovori rečenicu „Mila jede“ ono spaja dve predstave, dva iskustva, nešto što je na različitim mestima u memoriji/mozgu, nešto što je nastalo u različito vreme, itd. Zato kažemo da su rečenice, pa i prve rečenice, situacione generalizacije.

Prve imenice koje dete izgovora označavaju željeni predmet. Zapravo su te prve reči svojevrsne rečenice (označavaju celu situaciju). Dalje, većina izraza je predikatska (iskazi su komentari situacija u kojima se govor dešava).

Subjekat se na početku podrazumeva, objedinjen je predikatom.

Konačno, osećajna/emocionalna šema može se smatrati osnovnom situacionom šemom, tj. osnovnom sintaksičkom strukturom.

Svakog posmatranog trenutka dete se nalazi u sasvim određenoj „poziciji“ u svim treniranim rutinama:

  • Identitet: da li je subjekat samo dete ili čovek, drugi čovek, neka životinja,
  • Nešto se radi određenim delom tela, telo se nalazi u određenom položaju, kao i celokupna fiziologija,
  • Dete se nalazi u određenom delu prostora,
  • Vremenski je određena aktivnost deteta u odnosu na trajanje dana, ostali ritmovi,
  • Trenutna aktivnost deteta je moralno specifikovana kao dobra, poželjna ili loša, štetna, ili je pak neutralna.

Dakle, svakog trenutka imamo nekog aktera koji izvodi neku akciju, sprovodi nameru ili realizuje želju i sl., i imamo objekat akcije, namere, želje, cilja, i sl.

 

Kada iscrpimo svaku od ovih rutina, kada se zapitamo šta ima dalje, kada dodamo ono trans-, dakle, šta je najviši identitet, šta je dalje sa prostorom i vremenom, itd., dolazimo do ideje Tvorca.

Na identičan način počinje i filozofija, pa i sve nauke koje su rođene u njenom okrilju.

Umetnost takođe, ali ona zastaje na pola puta, ona se završava i zadovoljava stvorenim umetničkim delom (skulptura, slika, pesma, itd.).

Literatura: Žan Pijaže „Psihologija deteta“, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića i Dobra vest, Novi Sad 1990., Ivan D. Ivić „Čovek kao animal simbolicym“, Nolit, Beograd 1987., Žan Pjer Šanže „Neuronski čovek“, Nolit, Beograd 1986., Grupa autora „Razvoj govora kod deteta“, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1985.

 

Advertisements