Ulovite pčelu. Stavite je u staklenu bocu i unesite u kuću. Polegnite bocu na sto tako da njeno dno bude okrenuto prema prozoru. Povucite malo zavesu. Jadna pčela tražiće do smrti izlaz samo u pravcu svetlosti dok onaj mračniji put, kroz grlić boce, neće ni pogledati. 


Ako ovaj eksperiment ponovimo sa muvom ona će, posle nekoliko uzaludnih nasrtaja na dno, izleteti bez problema kroz grlić boce. 


Postoje dva tipa ljudi (dva karaktera) koji se ponašaju adekvatno ovim insektima. 


Najdivnije je u ovoj priči, i ujedno utešno, to što pčele još uvek nisu izumrle. 


Eksperiment je zapravo podmuklo smišljen. On je veštačka/neprirodna situacija za pčelu. Priroda je milionima godina nikada nije dovodila u takvu situaciju, za razliku od muve. Zašto je to tako nemojte pitati mene. 


Svi su izgledi da će tamni/podmukli karakteri, slično našem eksperimentu, ljudski svet pretvoriti (udesiti) u naoko bezazlenu ali smrtonosnu klopku.

Nekoliko komentara:

Dobri, plahi i istinoljubivi ljudi moraju jednog trenutka pribeći nasilju da bi opstali! Oni moraju pribeći sredstvima mračnih karaktera da bi opstali (npr. smrtna kazna i otpor prema smrtnoj kazni, ubijaju i zatvaraju, dakle, druge ljude – ali po zakonu!).

Nije li i „Crkva“ poput flaše u koju ulaze najbolji ljudi tražeći Svetlost i Boga? Oni na taj način ostavljaju zlim karakterima ceo svet i sav opseg delovanja. Jesu li se oni dakle povukli iz borbe protiv zla?

Da li je ideja o stadu i pastiru u suprotnosti sa idejom o ličnom usavršavanju i spasenju? Ko je na bedemu odbrane? Tzv. obični ljudi?

Nije li svaki ideal zapravo boca?

Ovo je priča o moralu, o svetlu i tami, o dobru i zlu. Tu nema mira i kompromisa.

Nije pitanje gde je Bog? Da li je ovde ili tamo? Radi se o čoveku koji se ulaskom u „crkvu“ odriče dobrog dela sveta i života. Ulazi u jednu bocu, a kome ostavlja svet?

Mislim da ćemo se uvek deliti na muve i pčele. Uzmi situaciju u kojoj kažeš: „Neću više lagati“.To je boca. Dakle, ova maksima će ti promeniti život, dovešćete te u situacije u kojima ćeš morati reagovati drugačije nego većina ljudi. Ti drugi uvek izlete iz boce jer su navodno pronašli neko opravdanje, neku okolnost, neki kompromis.

Vernici bi čak rekli da je izbor pčele jedino dostojan čoveka. Jedini koji vodi Bogu. „Izlaz“ iz boce (i koji je tako očigledan) vodi kroz tamu. To je ’’izlaz’’ greha. To je „izlaz“ nemoralnih ljudi, to je opravdanje da se učini nešto loše, sramno, nisko, to je odustajanje od ideala.

Znači li to dalje da je čovek na neki način izuzetak iz prirodnog sveta jer se ne mogu povući sve paralele sa prirodom? Čovek koji odluči da živi moralno bez kompromisa kao da udara glavom u zid. Zbog toga mi to liči na pčelu koja u zatvorenom prostoru uvek i jedino ide ka svetlosti. Odlučiš npr. da više nećeš prepisivati na ispitima. Ta odluka, hvale vredna, odmah će ti zagorčati život. O tome mislim. Moral ili Priroda?

Što se tiče slike o boci ja samo kažem da je odluka da se sledi neki ideal adekvatna „ulasku u bocu“, ta odluka znači ograničenje, itd. To je po meni razlog zašto ljudi, iako će reći da je to dobro i izvrsno, itd., ne hrle u manastire da bi obukli crne mantije!

Zašto su nas učili da je ’’duh’’ nešto zajedničko i jedinstveno, nedeljivo, što silazi sa nebesa?

Zaista, čak i u banalnoj varijanti kada se za nekoga kaže da je duhovit, osećamo snagu njegove volje, osećamo njegovu moć ili nadmoć. Čak i ta i takva duhovitost pretpostavlja čoveka koji je u stanju da se izdigne iznad ljudskog karaktera, samoljublja (on kao da ima neko znanje koje je nama nedostižno), da se izdigne iznad životne kolotečine – i ponudi iskorak iz običnosti.

Zaista o duhu znamo malo. Duh je činilac Svetog Trojstva, to je uglavnom sve.

Svako ko ima mačke može da vidi da one hraneći se iz iste posude jedu svaka za sebe ne mareći za druge i za mlade. Oteće čak hranu od mladih! Posle će mačka pozvati mače i daće mu da sisa! Ovde vidimo šta je priroda ili instinkt. Čas je surova do neshvatanja, a čas je primer divljenja i sklada! Mislim, ipak, da naše prisustvo u ovoj situaciji, naša potreba da analiziramo, korak po korak, stvara ove „nelogičnosti“.

Dakle, ako se odričemo instinkta ulazimo u sferu morala – a tada više život i preživljavanje nisu primarni interesi i primarni motivi. Nekada su „partizani“ streljali čoveka za jednu šljivu!

Slažem se da u prirodi svako ima svoje mesto, pa i čovek. Ali vidimo da čovek ima i taj „dodatak“. Pitanje je ko mu ga je dao? Zašto mu ga je dao? Je li to neki nasumični „izdanak“ svake savršenije forme života, tj. na drugim planetama imali bi bića sa nekim drugačijim „dodatkom“ – ali ipak sa nekim „dodatkom“? Mislim da je u primeru sa mačkama dato razrešenje.

Ni jedno živo biće ne postavlja pitanje: „Šta je dobro?“ Kant je tvrdio npr. da pčele nemaju etiku jer ne znaju za mogućnost izbora. Ja bih rekao da su se priroda/evolucija ili Bog pobrinuli za to. Naime, evolucija ili Bog su eliminisali „loše“, pa se živa bića ponašaju svrhovito, optimalno, jednom rečju „dobro“. Sa druge strane, mogućnost izbora životnih puteva, uverenja, mogućnost izbora uopšte jeste suština čovekovog morala – ali ako skrene sa pravog puta, ako slobodno čini loše, ili zlo, odmah se budi savest. Dakle, i u slučaju čoveka je obezbeđen „pravi put“.

Advertisements