(Napomena: knjigu “Poetika signalizma” možete u PDF formatu preuzeti sa sajta Miroljuba Todorovića.)

„Materija vrlo često postavlja duhovite zamke ljudskom intelektu. To su vešte
hidre apstraktnog jezika materije. One su proizvod njene plahovitosti i želje za igrom.
Materija je sva prožeta željom za igrom. U tome je i suština njene dijalektičke prirode. Razni oblici u kojima se materija ispoljava očigledni su primeri njenih duhovitih igrarija: posebna struktura elemenata, jedinjenja, agregatna stanja, raznovrsnost strukture Kosmosa. Prividna neobaveznost tih igrarija može biti ozbiljna prepreka koja će često dovoditi u nedoumicu logičan i sistematičan naučni duh, ali zato nikada ne može zbuniti pesnika, njegovu maštu i smisao za čudesno. Pesnik je i sam igrač i on u svakom trenutku može prihvatiti igru. Zato i ključ za konačno saznanje suštine Materije i Svemira nije samo u rukama naučnika već i u rukama pesnika. (str. 1)“

Da vidimo kako se zaključuje da je „ključ“ (vidimo da i M. T. koristi figurativni jezik) za konačno saznanje suštine materije i kosmosa nalazi i u rukama pesnika?! Ako je suština materije u igri – i ako je pesnik uvek spreman na igru – otuda se izvodi zaključak da će pesnik igrajući se rečima i slikama odigrati i neke igre same prirode! Tu je odmah filozofski problem, ili ono: „žabe i babe“. Npr. „Sezame, otvori se!“ – postoji samo u priči! Priča ili pesma ne pokreću stvari, ne deluju na onom nivou na kojem deluje priroda (atomi). Kakav imamo dokaz da su razni oblici materije (molekuli, agregatna stanja i sl.) ispoljavanje njenih „igrarija“, ispoljavanje njene želje za igrom? Zar to nije samo stari figurativni način izražavanja ili školsko-popularni način izražavanja? Suština igre nije samo u kombinovanju i prekombinovanju nego i u pravilima. Sukobi u igri nastaju kada neko ne poštuje pravila, itd. Sa druge strane, da li se pesnik igra? Ukidajući i menjajući npr. gramatička ili pravopisna pravila, kao i tradicionalnu jezičku praksu, ne stvaramo novi jezik, samo konstruišemo jedan podsistem jezika (kao npr. žargon ili šatrovački jezik koji postoje samo zato što postoji standardni jezik kao pozadina, skladište i tumačenje).

„JEZIČKA STRUKTURA JE MOLEKULARNA. U JEDNOM DUBLJEM
SMISLU ONA JE I ATOMSKA. REČI SU MOLEKULI ODREĐENOG JEZIKA.
SLOVA KOJA ČINE REČI SU ATOMI. MEŠAJUĆI SE I SPAJAJUĆI SE
MEDJUSOBNO ONI GRADE SLOŽENA JEZIČKA JEDINJENJA. (str. 2)“

„Čestice materije – Čestice jezika. (str. 3)“

Paralela nije korektna. Jezička struktura se zove „gramatički sistem“. Ne može se reći da su „reči molekuli“. Ako i može tada je to poređenje za školsku upotrebu (da bi se samo nešto slikovito reklo o njihovim kombinatoričkim mogućnostima) jer nauka o molekulima se zasniva na hemijskim teorijama do kojih se došlo mučnim i pedantnim eksperimentisanjem. Npr. Luisova teorija kovalentne veze (Gilbert Newton Lewis). A reči…pa time se bavi lingvistika.

„JEZIK SE RASPADA NA SVOJE ELEMENTARNE DELOVE
REČI I SLOVA SPREMNE DA POD DEJSTVOM NOVIH GRADILAČKIH
ENERGIJA STVARAJU DRUGAČIJU SLIKU SVETA. (str. 2)“

Jezik se ne raspada nego tu konstrukciju stvara čovek pa se nad rezultatom „razbijanja“ pita za nove asocijacije. „Nove gradilačke energije“ jesu čovekov pokušaj da „raspadnutoj jezičkoj konstrukciji“ pronađe neki (ili barem neki) smisao/značenje.

„Rađanje pesme pod dejstvom zvezdanih sila, zračenja materije i zračenja duha.(str. 3)“

„Zračenja materije“ još i možemo prihvatiti u nekom polu-naučnom ili popularnom smislu. Međutim, o „zvezdanim silama“ i „zračenju duha“ ne znamo ništa.

„Scijentizam predstavlja krunu antiromantizma u poeziji, negaciju subjektivnog i
subjektivističkog, poetike zasnovane na isključivosti emocija i emotivnih stanja. (str. 3)“

„Ostvarivanje jedinstva poezije i nauke vidimo, pre svega, u formiranju jednog
novog pesničkog jezika.(str. 3“)

Šta će nauka dobiti od tog jedinstva? Da li je nauci potrebna poezija? (Vidi moj intervju sa Slobodanom Škerovićem na www.prozaonline.com.)

„Imaginativna energija svojom privlačnom snagom okuplja i drži jezičke
elemente kao određenu pesničku celinu. Od potencijala te energije zavisiće broj i
kvalitet elemenata, kao i snaga pesme. (str. 4)“

„Svaki elemenat pesničke celine zrači svoju energiju. Smisaona dužina i jačina te
energije je različita. Zračenje svih elemenata pesme čine njen spektar. (str. 4)“

Evo zašto naučnik beži od poezije, beži od ovog „lupetanja“, od ove kvazinaučnosti.

„O SVEMIRSKIM KATASTROFAMA (Niš 1962. – Beograd 1966) (str. 7-8)“

Izlaganje je korektno jer poezija nije ni pomenuta u ovom članku.

„Prodor nauke u srce materije (žive – genetika, mrtve – nuklearna fizika) i srce
svemira (radioastronomija i astrofizika), ne samo što nije približio, nego je još više
udaljio naučnika i umetnika.
Antičko doba, međutim, nije znalo za ovaj ogromni i naizgled nepremostivi jaz
između nauke i poezije. Stvarajući gigantske kosmogonije, obuhvatajući u svojim
poemama sudbinu čitavog sveta (svemira), Hesiod, Empedokle, Parmenid i Lukrecije
bili su ujedno pesnici, filozofi i naučnici. Tek negde od srednjeg veka i alhemičara, kada naučne discipline postepeno stupaju na čvrsto tle racionalizma, gradeći svoju posebnu sliku sveta i svoj jezik, ovaj rascep je potpun. (str. 9)“

„…nauka se gotovo približila izvorima iracionalnog. (str. 9)“

„Moderni naučnici-vizionari, u stvaranju veličanstvenih hipoteza o materiji (živoj
i mrtvoj) i svemiru, u putovanju u nepoznato, onostrano, učinili su, možda, prvi korak
ka približavanju poezije i nauke. (str. 9)“

„Poezija združena sa naukom (pesnička nauka), prihvatajući način mišljenja
naučnika i modernog proroka, usvajajući od nauke njenu strogost, a od poezije analogiju i smisao za iracionalno, biće sposobna da nam objašnjava paradokse materije i da razrešava tajnu stvaranja. (str. 9)“

Sve su to ipak dostignuća i nadahnuća nauke ili preuzeta od nauke. To je ravno tvrdnji modernih teologa/ kreacionista da je Teorija o velikom prasku npr. dokaz za postojanje Boga ili nekakvog iracionalnog „prvog uzroka“. Kreacionizam kao i signalizam samo parazitiraju na nauci.

„Podvrgavajući apstraktnu naučnu shemu i simbol tvoračkoj lavini novog jezika i
nove forme, dovodeći čitav svoj duh u stanje aktivnosti kod koje su sve sposobnosti –
naučnika, pesnika i alhemičara – zavisne jedne od druge, razbijajući svojom, do
maksimuma usijanom imaginativnom svešću veći deo naučne, logičke i racionalističke
osnove, novi pesnik će biti u stanju da od mrtve sheme i suve formule, metodom
intuitivne sinteze, stvori živu pesničku sliku, novu viziju sveta, otvori neslućene puteve
pesničke nauke.
Tek ovako shvaćena i ostvarena, nova poezija biće najviši akt misli koji pred
sobom kao zagonetke ima čoveka, materiju i svemir. (str. 10)“

„Svi raniji pokušaji približavanja poezije nauci – Emil Verharen, naučna poezija
Rene Gila i, na jednom posebnom planu futuristi i neofuturisti – propali su zbog
nemogućnosti pesnika da ostvare sintezu poetskog i naučnog jezika, odnosno da
poezijom dublje prodru u jezički sistem nauke. (str. 10)“

Sinteza naravno nije ni moguća jer se ne radi samo o jeziku. Radi se o različitim načinima posredovanja između jezika/znakova i realnosti. Nauka je razvila fizički eksperiment, dok se poezija zasniva na „osećaju“ i empatiji (svi ljudi slično osećaju i prolaze kroz slična životna iskustva) kao načinu posredovanja. Ako uzmemo da drugi „pol“, tj. „realnost“ ne postoji nego se konstituiše u činu posredovanja, tj. u toku i formi fizičkog eksperimenta, ili posredstvom naših čula/emocija/uživljavanja – zaključak ostaje isti.

„Oduzeti naučnom jeziku deo njegove egzaktno-logičke funkcije i pomeriti ga ka estetičko-iracionalnim zračenjima, značilo bi uspeti u jednom od načina ostvarivanja nove poezije. (str. 10)“

To nije u stanju pesnik zato što ne poznaje nauku. Pesnik nije ni institucionalno u prilici da se bavi naukom. Niti će mu to biti dozvoljeno ako nema odgovarajuću fakultetsku diplomu. Vidimo malo-malo šta se dešava kada se „amateri“ (i pored zaista humanih razloga) proglase npr. lekarima.

„Signalističku poeziju možemo odrediti i kao aktivnost pesnika i mašine, ili samo
pesnika da se kroz jezik (i grafičku formu) omogući pesmi da izađe iz
bezobličja stvari i procesa prirode i povede svoj dijalog sa svetom. (str. 12)“

Uključivanje mašine u stvaranje poezije ipak ne može bez čoveka, njegove namere i njegovog tumačenja. Pesma neće „izaći“ iz „bezobličja stvari i procesa prirode“ bez čoveka. Faktički, ako shvatimo čoveka prirodom (što on i jest) tada je to samo tautologija.

„… pesma je u strukturi sveta. Ona je događanje sveta. (str. 12)“

Pesma je „događanje sveta“ ali nije u strukturi sveta jer atomi nemaju nikakve veze sa pesmom (Karte i neka igra sa kartama, npr. Kakve veze ima npr. poker sa papirom ili plastikom od kojih su karte napravljene? Kakve veze ima pravilo „skupi dva para“ sa atomima ili procesom proizvodnje papira?)

„Signalizam traži od umetnika eksperimentatora da svoje mišljenje i delanje
zasniva na naučno-egzaktnim postavkama i metodama. Samo tako umetnosti možemo
vratiti njenu prvobitnu konkretnost i istinitost a istovremeno uništiti sav mistički i
mistifikatorski talog koji već vekovima pada po njoj da bi je konačno učinio potpuno
nesposobnom da prati sve brže kretanje ljudskog društva. (str. 13)“

Vidi moj esej „Lirski subjekat“ (Književni magazin, broj 81, mart 2008).

„Inovirajući poeziju i obnavljajući jezik signalizam će se poslužiti svim
raspoloživim sredstvima koje mu pruža tehnološka civilizacija – počev od upotrebe
kompjutera, preko upotrebe matematičkih i drugih egzaktnih metoda – za razbijanje
tekućeg jezičkog sistema i mišljenja do ukidanja samog jezika, pisanog, nacionalnog,
zatvorenog sistema komuniciranja, uvodeći postepeno matematičke i druge simbole i
znake egzaktnih nauka kao jedino univerzalni i mogući jezik nove civilizacije. (str. 13)“

Ako ukinemo jezik kako ćemo pisati ovakve „manifeste“ o ukidanju jezika? Jezik mora postojati. Uvek na pozadini tradicije i običnog naziremo novitete i neobično.

Ako reči i slova koja su strukturisana u gramatički sistem, i strukturisana komunikacijom/upotrebom – razbijemo, i zatim te „elemente“ nekom mašinom ili metodom dovodimo u vezu, jasno je da će se neki smisao ponovo konstituisati (jer su „delovi“ već bili delovi smisaone celine). Ipak to ne znači da smo stvorili novi svet, da smo proširili shvatanje postojećeg, tj. da smo ga reinterpretirali. Ako eksperiment ponovimo sa nekim besmislenim/nepoznatim simbolima i svi rezultati mašinske poezije će biti besmisleni.

Ako „simuliramo“ naučni metod ili žargon nećemo razbiti tu formu, nećemo je dovesti u sumnju – samo zato što smo poduzeli kvazinaučni eksperiment (koji je kao „kvazi“ zaista sumnjiv). Nećemo dovesti u sumnju ni „autoritet“ koji stoji iza naučnih postavki ili teorija. Ako je nešto nauka tada se u to ne sumnja na taj način, nego postoje argumenti za sumnju, kao i pravci opavrgavanja i pravci potvrđivanja. Fizički eksperiment je neoboriv u zadatim uslovima, on se može ponoviti milion puta u zadatim uslovima – to je bit nauke. Izračunata veličina sile, npr. centrifugalne sile, ili ugaona brzina nekog tela ili planete, se ne može dovesti u sumnju. Sasvim je druga stvar ako eksperimentator, neki konkretni čovek, napravi grešku u računanju ili očitavanju instrumenata. Ako u pesmi simuliramo nauku, ako smo kvazinaučni to nema nikakve veze sa npr. kvantnom teorijom, ili Ajnštajnovom teorijom relativnosti. One mogu biti osporene i prevedene u savršenije teorije, ali ne nekom naučnom poezijom – nego strpljivim eksperimentisanjem i utvrđivanjem novih činjenica. Sintezu još uvek nije dao neki pesnik koji se leškari na svom kauču, nego vredni strpljivi fizičar koji je život posvetio utvrđivanju jedne jedine male činjenice.

„Druga alternativa umetnika je intervencija. Ovde ćemo govoriti o intervenciji
uzetoj u užem smislu te reči, da bismo je razlikovali od ostalih vrsta pesničkih
intervencija u kompjuterskom jezičkom materijalu: vanmašinske matematičke kreacije i pesničke kreacije. Ova vrsta intervencije ograničava se, pre svega, na izbor jedne
varijante mašinskog produkta ili dela varijante, kombinovanje delova raznih varijanata, ubacivanje uspelijih spojeva reči i odbačenih varijanata u izabranu varijantu, ubacivanje sveza, ponegde novih reči i spojeva koji nisu prošli kroz mašinu, premeštanje i brisanje reči i spojeva, promene gramatičkog oblika i roda reči i eventualno klasiranje u redove (stihove). (str. 19)“

„Vanmašinska matematička kreacija na jezičkom materijalu koji nije prošao kroz
kompjuter znatno je otežana, baš zbog nemogućnosti da se dosledno mašinski razbije
ovaj svakodnevnologički, uredjenostrašljivo-ljudski način vezivanja reči i mišljenja. To čini da su njeni efekti i rezultati u daljem oslobađanju jezika nešto slabiji, a sam njen položaj na hijerarhijskoj lestvici pesničkih eksperimentalnih metoda i ostvarenje nešto je niži od istovrsne poezije nastale iz kompjuterskog jezičkog materijala. (str. 19)“

„Ovde se mašina, prvenstveno, javlja kao pomagalac u razbijanju jezika, u
razbijanju onih tekućepoetskih i uobičajeno-logičkih sledova ljudske misli. Mašina
pesniku pozajmljuje svoju ”metodu”, svoj način opštenja sa jezikom. Ona razbija jezik i upozorava pesnika na sve moguće posledice jednog totalnog eksperimenta. Njeno
upozorenje je, u stvari poziv i zahtev za takvim eksperimentom. Metodom mašine pesnik ponovo iz razbijenog jezika, čiji je improbabilitet znatno uvećan, organizuje novi jezik, izoštravajući njegovu estetsko-informativnu vrednost. (str. 19-20)“

„Prvi put u istoriji literature čovek nije samostalni i isključivi stvaralac jednog umetničkog dela. (str. 20)“

Ovde je dat opis intervencije čoveka/umetnika nad jezičkim materijalom koji je „obradila“ mašina/kompjuter. Dakle, nismo dobili nikakvu depersonalizaciju, nikakvu objektivnost, jer smo samo „zakrpili“ ono što je mašina pocepala i ispremeštala, itd. Što se tiče kombinatoričkih mogućnosti glasova, reči i rečenica (jezika) – o tome se znalo mnogo pre signalizma.

„Iako na tragove vizuelizacije poezije i tekstova nailazimo i ranije u istoriji
kultura i literatura raznih naroda (kod nas vizuelno veoma izražajni srednjevekovni
tekstovi, manirističke škole srpskog baroka: Zaharije Orfelin i drugi, u prošlom veku
Đorđe Marković Koder, između dva svetska rata: dadaist Dragan Aleksić, zenitist
Ljubomir Micić i nadrealisti sa svojim poetskim kolažima), signalistička vizuelna
poezija je upravo fenomen i izraz našeg vremena i čoveka nove tehnološke civilizacije. (str. 21)“

Ovako M. T. objašnjava izvore vizuelne poezije. To je zaista njen izvor – a ne signalizam. Signalizam je samo tu već postojeću praksu uključio u projekat scijentizma.

„Kao komunikacija posebne vrste, signalistička gestualna poezija ne može biti
tumačena samo tekućim poetsko-lingvističkim kategorijama. Zasnivajući se uglavnom
na gestu i znaku, šireći granice jezika mnogo iznad i izvan utvrdjenih, definisanih i
jednim delom već proučenih oblasti pesničkog govornog bića, signalistička gestualna
poezija nužno zahteva i šira semiološka tumačenja. (str. 22)“

Ta „šira semiološka tumačenja“ ne moraju biti nužno u smislu scijentizma i signalizma. Zapravo, ako isključimo scijentizam tada smo ponovo u tokovima tradicije, ponovo smo u pozorištu, ponovo smo u predstavi (pontonima, balet, itd.).

„Mada je u čovekovoj svesti, kao što smo videli, bila prisutna od samih početaka
ljudske kulture, vizuelna poezija u pravom smislu te reči rađa se tek sa našom
civilizacijom, njenim prevazilaženjem starih i sporih načina komuniciranja i ulaskom u sferu masmedijalnih sredstava. (str. 23)“

Ako je prisutna odranije onda nije nastala sada!

„Razbijajući okoštalu, molekularnu strukturu tekućeg pesničkog jezika, ova
poezija nas iz lingvističkih slojeva delimično ispitane i poznate slike sveta uvodi i
spušta svoju istraživačku sondu u dublje, ponornije delove jednog još uvek zatvorenog i neistraženog kosmosa znaka i semiologije. Na taj način ona nam, kroz destrukciju i
uklanjanje jezika kao posrednika, ponovo približava predmete i bića, ukazujući na
njihovu suštinu. U isti mah javlja se i kao jedina nada u vremenu zasićenom
ponavljanom verbalnom eksplozijom, vraćanju ka istom, ka neidentitetu koji preti da
nas, svakog trenutka, baci u čeljust odsutnosti i dosade, u samu smrt; jer, stvarnog
života i nema u trenucima ”kada realnost postaje literarna”, a ”literatura se degeneriše i postaje irealna”. Znak je u ovom vremenu i ovom času možda i Znak samog bića na njegovom još uvek nepredvidljivom semiološkom nivou. Vizuelne činjenice, sve veća egzaktna struktura nove planetarne i signalističke misli, duboko je i nužno suprotstavljena semantičkom i mitskom u višeslojnom biću čovekovom. Mnoga pitanja su se umnožila u ”proročkim” romantičarskim ekstazama tradicionalističke literature, a nikakvi odgovori nisu dati. Čovek je već došao u rezigniranu situaciju da zaćuti, da prestane da misli potpuno zapetljan u sopstvenu mrežu verbalnih mistifikacija. Možda će tek umetnost ljudi koji će biti celokupnom svojom misaonom i čulnom aparaturom, ne rasipajući više energiju, povezani u jedinstveno planetarno Biće oplemenjeno moćnim impulsima beskrajno vibrantnijih misli i beskrajno osetljivih čula, moći da odgovori na neka već odavno postavljena pitanja i da iskaže neke bitnije istine. (str. 23)“

Na kraju se kaže kako će se „možda“ doći do odgovora na odavno postavljena pitanja, itd., međutim, i posle 40 godina to je još uvek projekat. „Istraživačke sonde“ nikako da pronađu nešto što nisu pronašli lingvisti i semiolozi Sosir, Bart…

„Stari vidovi magijsko-religijske i sadašnji stvarnosno-prikazivačke umetnosti,
nastajali vekovima i šireni jednolinijskim neefikasnim sredstvima, prvo usmeno-
predavačke a kasnije i gutenbergovske civilizacije pisma, brzo će nestati. Procesi misli već sada su uslovljeni izuzetno rapidnom smenom i sve većom efikasnošću čovekovih pomagala mašina u interkomunikativnoj civilizaciji čiji fetiš i osnovni jezik
sporazumevanja postaje slika. Tokovi slika, tokovi novog ikoničkog jezika jedinstvene i sveobuhvatne elektronske civilizacije slivaće se u fantazmagoričnu reku budućeg
planetarnog i signalističkog mišljenja. (str. 24)“

Grandiozna vizija – ravna romantičarskim! Interesantna je samo prva rečenica jer objašnjava bit umetnosti, tj. da je njena bit u magijsko-religioznom.

„Komunikacija je u samoj osnovi bića. Element je i činjenica njegovog postojanja. (str. 28)“

Primer kvazifilozofskog izražavanja, kao i sve gore vezano za fenomenologiju E. Huserla.

„Signalizam nije samo otvorio svemir i izagnao religijsko i mitsko, ono što je do
tada dominiralo u kosmološkoj poeziji, već je odmah pristupio i stvaranju novih
svetova, koristeći istovremeno sva postojeća iskustva egzaktnih nauka. Svetova u
slobodi igre, u slobodi novih jezika rođenih u neprekidnim i raznovrsnim menama
tragalaškog duha. Slučaj je osnovni ,,zakon” te igre i te slobode; neprecizna uzročnost izražena kroz statističku verovatnoću, kroz slučajnost. U tim svetovima signalizam meša iskustveno i predviđačko, stvarno i imaginativno stvarajući krhke mostove od sadašnjeg ka budućem čoveku. Sloboda istraživanja i igra koju signalizam ostvaruje u literaturi (umetnosti) je sloboda budućnosti, dok je za njega svaka vrsta determinizma već sada stvar daleke prošlosti. (str. 32)“

„Slučaj“ i „determinizam“ su ipak spojivi i aktuelni, i postoje kao Teorije (teorija haosa npr. ili teorija determinističkog haosa, bifurkacija, populaciona jednačina, itd.).

„Na put u nepoznato on (pesnik) više ne može sam, mora se udružiti sa naučnikom, a svoju imaginaciju osloniti na naučna otkrića i spoznaje. (str. 33)“

Koji naučnik i koji pesnik? Kada? U kojem to projektu? Šta pesnik hoće da sazna? Postoji li neki „problem“ koji rešava pesnik? Da li će pesnik napraviti (izmisliti) frižider koji troši npr. 20 % manje električne energije?

„Umetnost u novoj tehnološkoj eri neće nestati nego će se njena funkcija
radikalno transformisati. Od prvobitne magijsko-religijske funkcije preko novovekovne stvarnosno-prikazivačke, umetnost budućnosti, sa onim što joj pruža elektronska civilizacija i sasvim nova tehnološka realnost, postaće “instrument za modifikovanje ljudske svesti i organizovanje novih načina senzibiliteta.” (str. 36)“

Poezija je oduvek takav instrument. Zaključak? Signalistički projekat treba teorijski reinterpretirati. Zaključak je da scijentizam nije teorijska osnova vizuelne poezije i ostalih vidova umetnosti koja je nastala pod imenom signalizma.

 

Komentari:

  1. radovan 24. avgust 2009. 14:29 :

ništa mi ovde nije jasno… o čemu se radi ovde? može li mi neko sve ovo pojasniti običnim jezikom… ništa nisam razumeo, a čitam evo ceo dan…

  1. Софија Новак 24. avgust 2009. 23:03 :

Господине Пангарићу, мало сте се занели уживљени у своје мисли и промашили тему.
А Бела Хамваш би то овако рекао:
Јер уметност само може да ствара у духу свога доба и због тога никакво остварење не може бити мера сваком времену. Свака победа је само релативна победа која у преображају погледа на свет постаје бледа.

Филозофија вреднује ствари, идеје и кује од њих поглед на свет, књижевност ствара индивидуе и типове, труди се да их претвори у јунаке бесмртних књижевних дела.

Критичар је беспомоћан у односу на велику уметност. Како се може писати о једној интимној песми?

  1. Pangaric 25. avgust 2009. 6:30 :

Tema je scijentizam, pretpostavljeni i očekivani spoj nauke i poezije.

  1. Софија Новак 27. avgust 2009. 8:28 :

Прочитала сам пажљиво Ваш текст и знам да је тема сцијентизам, али сцијентизам није дао само манифесте већ и поезију. Овде пре свега мислим на збирке песама Мирољуба Тодоровића ”Планета”, која се појавила 1965. године, дакле пре појаве манифеста, и поему ”Путовање у Звездалију” из 1971. Уз Тодоровића значајну поезију сцијентизма дали су још и Слободан Вукановић, Слободан Павићевић, Илија Бакић и други. О томе се можете више обавестити у књигама (докторским дисертацијама) Живана Живковића ”Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса” (1994) и Миливоја Павловића ”Авангарда, неоавангарда и сигнализам” (2002).
Но, то је тема о којој ћемо, надам се, на сајту Метафоре још поразговарати.
Овде ми је пре свега занимљив начин и језик којим је написан Ваш текст. Уочава се извесна исхитреност и нервоза, а у тој нервози Ви се повремено саплићете о сопствене аргументе на шта Вам управо указује и Слободан Шкеровић у разговору на Prozaonline.
Оно, пак, што највише зачуђује у Вашем тексту ”Коментари на ‘Поетику сигнализма’ Мирољуба Тодоровића” је омаловажавајући, малициозни и повремено чак и увредљив тон и језик који употребљавате па бих Вас замолила да мени и читаоцима Метафоре објасните разлоге за то.
У сваком случају ова тема покренута у нашој књижевности пре више од четрдесет година заслужује озбиљнију пажњу и третман без малициозних играрија речима и појмовима, и више него очигледног омаловажавања аутора ”Поетике сигнализма”.
Софија

  1. radovan 27. avgust 2009. 9:53 :

Slažem se sa Sofijom da Pangarić, ako je to on, predstavlja sebe kao svađalicu. A u afektu se gube mnogi argumenti, ako ih uopšte ima…

  1. radovan 27. avgust 2009. 10:05 :

Pangariću, opustite se… Plovim internetom i gde god se pojavite Vi zakukate kako niste poznati i kako Vam rade o glavi…

  1. SR 27. avgust 2009. 11:28 :

Pangarićev tekst je provokativan, dušu dao za diskusiju i polemiku, a njen nivo će zavisiti od učesnika u diskusiji. Za sada je manje-više dobro počelo, a ukoliko bude potrebno, za tu polemiku se uvek može izdvojiti poseban prostor, pregledniji i bolje opremljen nego što su to komentari.

@Sofija: Ako ste zainteresovani, imate otvoren prostor, javite se.

@Radovan: Kao što verovatno znate, meni se Vaše intervencije dopadaju, duhovite su, taman onoliko oštre da ne postanu zajedljive, ali ne morate baš jednu na drugu, izgleda kao da sami sebi odgovarate.

  1. Zlatko Pangarić 27. avgust 2009. 16:11 :

Draga Sofija, kasnim sa odgovorom jer smo supruga i ja kuvali pekmez! Znate, sezona je. Naravno, nisam ovo napisao bez veze jer se radi o materiji, o molekulima, itd. Dakle, ja sam kao pesnik nestrpljivo sugerisao supruzi kako je pekmez kuvan/gotov, ali je ona kao ekspert samo ponavljala: „Još nije gotovo, još nije gotovo…“, i tako u nedogled! O čemu se ovde radi? Vi svakako znate, ako kuvate sebi ručak, da se meso ne može skuvati za 5 minuta, itd. Dakle, kada se radi o prirodi, o materijama, o supstancama, o molekulima i atomima, energiji, entropiji, drugom zakonu termodinamike, itd. – nema proizvoljnosti, nema lupetanja, nema pesničkog zanosa – jer su stvari i procesi egzaktni – bez obzira da li govori M. Todorović, vi, neki akademik ili moler.
Ako pratite dijalog na Prozaonline videćete da se i Škerović ne slaže sa projektom scijentizma jer se karakter nauke promenio.
Dakle, ja sam tražio vezu između nauke i poezije – i nisam je našao – u Todorovićevom projektu scijentizma. Mislim da je to već neosporno.
Sasvim je druga stvar poezija koja je nastala pod imenom signalizma. Ja prvi cenim tu poeziju, i to sam M. Todoroviću u našoj privatnoj prepisci rekao i potvrdio.

  1. Софија Новак 28. avgust 2009. 16:46 :

Драги мој Пангарићу,
вашој осионости и агресивној препотенцији, заиста, нема краја. Очекивала сам да осетите бар малу грижу савести, поново прочитавши свој исхитрени памфлет, због непримерених израза као што су ”лупетања”, ”квазинаучност”, итд, али ви и даље настављате са истим или сличним изразима. То је, изгледа, ипак, ствар доброг васпитања а , можда, и психологије.
Што се тиче ”квазифилозофског изражавања”, читајући вас на Мрежи, и посебно у последњој дискусији на Prozaonline, мислим да се тај израз пре може односити на вас, вашу заморну језичку вербигерацију и празнословље.
Не знам какво вам је образовање. По ономе што сте изјавили видим да нисте кувар. То и не би било тако лоше јер је деведесетих година један кувар успео да освоји НИН-ову награду. Испоставило се да није понајбољи кувар али је жири проценио да је добар писац. За вас, међутим, никако не могу рећи да сте добар филозофски писац. Пре бих рекла да сте надрифилозоф, или још боље ћирил филозоф, израз који је пре много година употребио један наш познати есејиста позајмивши га из Вуковог Рјечника.
У нашој култури, на жалост, пуно је таквих ћирил филозофа који су понешто покупили из дајџестираних филозофских бедекера па својом ”речитошћу” засењују простоту.
Но, сад да пређемо на праву тему наше расправе.
Кажете да везу између поезије и науке нисте пронашли у Тодоровићевом пројекту сцијентизма. Ви нисте успели, али су пре вас успели да је пронађу многи други. И не само да је пронађу већ и да је анализирају сталоженије, бољим језиком, интелигентније и афирмативније од вас.
Поменућу најпре докторску дисертацију Јулијана Корнхаузера коју је одбранио на Јагелонском универзитету у Кракову где је сада шеф катедре за југославистику. Корнхаузер је не само професор већ и знаменити песник, без кога нема ни једне пољске антологије, усто још и одличан есејиста и прозни писац.
У његовој књизи, која је објављена и на српском под насловом ”Сигнализам – српска неоавангада”, постоји читаво поглавље под насловом ”Сцијентизам”. Ово поглавље можете пронаћи у Библиотеци сигнализма на Пројекту српске културе Растко као и на блогу http://signalism1.blogspot.com
Занимљиво је да Корнхаузер не сматра за први манифест сцијентизма текст ”Поезија – наука (Манифест песничке науке)” из 1968. године већ завршни део Тодоровићеве збирке ”Планета” (1965) под насловом ”Научна испитивања на Планети”. Он ту издваја, као посебне, четири целине: ”1. Геометријско-алгебарска анализа поезије или Геометрија песме; 2. Испитивање: Поезије, Живота и Смрти као линеарних функција; 3. Једначине са две непознате и 4. Задаци”, сматрајући их за ”програмско дело”. И даље тврди Корнхаузер ”У ‘Геометрији песме’, Тодоровић помиње три геометријска аксиома која обавезују на ”планети” (за аутора је планета, нова непозната планета у нашој галаксији, тајна поезије, тајна живота и смрти): Простор је скуп свих тачака изван граница стиха; 2. Постојање најмање три света ‘која се гложе у мојој глави’; 3. Реч има четири димензије. Следећи део открива о која се три света ради. То су: поезија, живот и смрт који се јављају као линеарне функције. Дакле, видимо да се геометријско образложење функције стиха не односи на ниво записа, већ на филозофске категорије.”
”Целокупна научна штафажа – наставиће даље своје изванредно тумачење овај пољски научник – која је уједно и Тодоровићев аналитички коментар, није ништа друго до још једна песничка метафора која одређује стих као космички елемент. Математички елементи, као једначина, дефиниција или приказ овде су искључиво естетског карактера који истичу и појединачне потврдне реченице као нпр. ‘Линија П означава путању песме око Сунца’ или ‘Што се песма више приближава Сунцу лучни облик њене путање је израженији’. Када Тодоровић пише о кинетичкој енергији песме, то има метафорично значење и односи се искључиво на тематску област (идеју) песме. Зависност поетског смисла од математичке функције, при чему је песма третирана као космичка вредност, изражава нову чежњу за логичким говором, карактеристичан за наше време,захваљујући којој ће песник објективно, разумљиво и у складу са научним излагањем изразити свој однос према свету и његовим егзистенцијалним условима.”

Оволико за данас да не угњавимо читаоце Метафоре. А ви, уколико вам супруга не зада неке нове куварске, или друге домаће задатке, приберите се мало, снизите тон, упристојите језик, па да наставимо овај наш разговор.
Софија

  1. LAZAR 29. avgust 2009. 11:10 :

Bravo Sofija!
Našli ste pravi izraz za Pangarićevo praznoslovlje – ĆIRIL FILOZOF.
Tom svojom nadrifilozofijom ovaj ”mudrac” je potpuno okupirao Prozaonline, a kad mu je tamo ponestalo prostora ( neki čitaoci su se i pobunili protiv njegovih smušenih brbljarija), sada pokušava da svojim praznoslovljem zaguši i Metaforu.
Nadam se da će mu posle Vašeg odgovora prisesti onaj pekmez od šljiva koji je kuvao.
Lazar

  1. Zlatko Pangarić 29. avgust 2009. 17:31 :

Šta ste se raspekmezili? Pogledajte šta je Todorović napisao o emocijama!

  1. Zlatko Pangarić 30. avgust 2009. 15:08 :

Bez obzira šta vi mislili, i šta je već rečeno, Todorović je genije koji je najavio buduće jedinstvo nauke i umetnosti – zapravo svih oblika ljudske prakse.

Jedan Todorovićev signalistički plakat samo je prelazni i nesavršeni oblik tog budućeg jedinstva. Imamo na jednom mestu sliku, reč i ideju u obliku koji je shvatljiv i koji funkcioniše kao poruka i kao umetnost – nasuprot tradicionalnim oblastima, književnosti i npr. slikarstva, koje postoje odvojeno sa odvojenim tradicijama, odvojenim sistemima tumačenja, odvojenim publikama, itd. Todorović je načinio prve korake sinteze ali je nauka i egzaktno izmaklo.

Todorović je najavio taj budući lik. Spoj čoveka/svesti, mašina i stvari/procesa.
Kompjuteri su idealno sredstvo da se shvati jedinstvo, ali ne ekran kompjutera na kome promiču slike i slova nego način na koji kompjuteri rade.
Suština je u Znaku, tj. da A stoji umesto B. To specifično „prevođenje“ je suština.

Dakle „Marko“ se prevodi kao 10001010111011. Slika Marka se previdi kao 11110000101010010101110110. Neka komanda/namera se prevodi kao 00010111011011…

Dakle, celokupni sadržaj svesti i sveta se prevodi na nivo na kojem rade kompjuteri – a to je kvantni nivo materije. Kompjuteri još uvek ne rade na tom nivou ali će raditi, i kada se to postigne, kroz odškrinuta vrata će se moći ući.

Ovo znači da se „sve“ može dovesti u neposrednu i funkcionalnu vezu i namere i percepcija i pojmovi i stvari i procesi. Imali bi način da neposredno utičemo na okolinu i da ona neposredno utiče na nas – bez posredničke uloge tradicije, obilaznih sredstava i nagađanja. Imali bi i čisti spoj nauke i umetnosti bez onog „kvazi“.

Tako ja vidim suštinu onoga što je M. Todorović najavio svojim signalizmom.

  1. Amika 30. avgust 2009. 19:25 :

Златко, ову своју тачну констатацију у задњем коментару, нажалост, ниси рекао у тексту. Чак супротно.

У тексту си се подухватио значајног посла али на погрешан начин.

  1. «Поетика сигнализма» је објављена пре равно 41. године (1968) у другим временима – и књижевним, и научним, и не може се коментарисати као да је недавно писана. Тада је у Београду, то тачно знам, било укупно 3 (три) компјутера, уствари три машинска система за обраду података (ЕРЦ) од којих је сваки заузимао по цело приземље повећих зграда. Тада написати оно што је Тодоровић објавио (цитирано је на крају твог текста) и што се постепено остваривало и остварује равно је пророштву и визионарству које само уметник – визионар може да досегне. Тражити у томе «ситне буве» и егзактну научност на основу садашњих сазнања и твојих схватања тих сазнања налик је критици ЈАТ-а што је некада користио клипне авионе а не савремене боинге.
  2. Твој текст би имао смисла да си га ставио у однос са другим иноваторским поетикама – зенитизмом, дадаизмом, надреализмом, футуризмом, симболизмом – сваки од њих је опстао у неком виду али је сигнализам једини који се раширио по планети и који време све више потврђује. Тачно је да сваки иноватор стоји на раменима претходника (традиције) али се ту сигнализам највише уздигао.
  3. Песник, и песнички манифест имају пуно право на свој језик и његова преносна и фигуративна значења. Чак се и политичко-економски манифести тиме служе («Баук комунизма кружи Европом…»). Када су од Ајнштајна тражили да популарно објасни теорију релативитета одговорио је да он то не може, али може да је одсвира на виолини. Зашто Тодоровићу одрицати та права?
  4. Читајући твоје коментаре сетио сам се стиха Васка Попе «Коњ, обично осам ногу има» који је половином педесетих година поделио културну јавност. Тај стих, који ствара слику коња у касу, изборио је право поезије и уметности на аналогију, нови језик, вишезначност… Твој коњ, бар у овим Коментарима, има само четири ноге на којима не може ни да стоји.
  5. Софија ти је већ рекла да си промашио тему и дала исцрпан списак литературе и аутора који су о сигнализму квалификовано и разложно писали током протеклих 40 година. Писати о сигнализму, и било чему другом, ван времена у коме је настао и без разматрања његових резултата, бројних аутора и његовог сталног потврђивање у стваралаштву целе планете у најмању руку је потпуно погрешан и сувишан труд који дезинформише читаоце.
  1. Zlatko Pangarić 30. avgust 2009. 20:06 :

Sve što sam napisao bilo je potrebno, veruj mi, jer (rekao si važnu reč u poslednjoj rečenici) ja ne mogu nikakoga dezinformisati ako su svi informisani! Znaš i sam da to nije tako. Imam priliku da svakodnevno primam poeziju za Prozaonline. Većina pesnika piše kao da Todorović nikada ništa nije napisao, kao da nije ni postojao!

Druga stvar: Todorović nije toliko govorio o kompjuterima, govorio je o nauci, nauci koja je poslala čoveka na Mesec. Ta nauka relevantna je i danas, znači da je on vrlo dobro znao o čemu piše tada – a ja znam o čemu pišem sada. To je ista nauka.

  1. Skera 30. avgust 2009. 22:16 :

Pre svega, veoma je nezgodno replikovati na ovom sajtu pošto se tekst ne može selektovati, kopirati i pejstovati, što znatno otežava komunikaciju.

Drugo, nije signalizam deo projekta scijentizma a ni vizuelna poezija nije deo projekta scijentizma.

A sada uopšte ne mogu ni da vratim kursor gde hoću, nego moram da nastavim da pišem tekst u tekst editoru pa da ga pejstujem u ovo prozorče, ukoliko uopšte bude moguće…

A to što redovi beže unedogled, treba li pominjati?

Ukidanje jezika u poeziji je isto što i ukidanje atoma u fizici, naime tako se oslobada energija. Svaki naucnik bi mogao da se doseti šta zapravo znaci ukidanje jezika.

Korišcenje simbola je staro i oprobano sredstvo ukidanja jezika.
Ideogramsko pismo nadilazi jezik i uopšte se ne oslanja na njega.
Svako može da nauci, recimo, kineske ideograme i da se dopisuje s Kinezima a da ne zna kineski jezik. Zar to ne potvrduje da je Miroljub Todorovic u pravu kada govori o uvodenju matematickih i drugih simbola i znakova egzaktnih nauka u poeziju?

Suština upravo nije u pravilima.
Suština igre je u stvaralaštvu, u improvizaciji, zasnovanim na poznavanju materije.
Igra o kojoj ti, Zlatko, govoriš nije nikakva igra nego program.
Ukoliko u prirodi zaista postoje zakoni, ko ih je napisao? Naucnici?
Nemojmo se igrati Boga na takav nacin. Naucnici jedino reintepretiraju svoje “videnje” (teoriju) a ne prirodu samu, kojoj se uzrok ni ne zna, barem ne u okvirima nauke kakva danas polaže pravo na to “zvucno” i “nedodirljivo” ime.
Naucnici hoce da razigrani kosmos uhvate u set pravila i da ga kontrolišu – zar je to cilj nauke? Kontrola? Meni to više lici na cilj nfekoga ko želi vlast a ne znanje. Vlast kao znanje uz pomoc kojeg se može izvršiti kontrola nad “igracima”.

Jezicka struktura nije gramaticki sistem. Gramaticki sistem je samo odraz jezicke strukture, njena reinterpretacija. Svako zna da u jednom jeziku postoji više gramatika i da se “važeca” gramatika uspostavlja “konsenzusom”.
Reci su i te kako molekuli, one same po sebi imaju odredeni energetski naboj, kao i pravi molekuli materije, ali tek u interakciji s drugim recima dobijaju “smisao”, i opet ne po sebi, nego im se taj smisao “dodeljuje”. Pesnik to zna i zbog toga on može da se “igra” i da “razara” i ponovo “stvara” jezik. Baš kao što to nauka radi proizvodeci sinteticke molekule, koji do tada nisu ni postojali u prirodi.

Nauci je i te kako potrebna poezija, treba joj neko da je vadi iz pakla u koji je duboko zagazila.
Nauka za razliku od poezije ne zna za etiku, i zbog toga je danas nauka u najvecoj meri postala oružje, a namena oružja je vazda bila i bice – umorstvo. To je postala današnja nauka. Nauka nije “nezavisna” i od etike “oslobodena”, “objektivna” delatnost. Tako su i za novinarstvo govorili da je po definiciji “objektivno”. Danas se niko više ne usuduje ni da spomene objektivnosti, ni u novinarstvu ni u nauci.

Miroljub Todorovic kaže: “Imaginativna energija svojom privlacnom snagom okuplja i drži jezicke elemente kao odredenu pesnicku celinu.”
I, sada, po Pangaricu, naucnik beži od ovog “lupetanja” i “kvazinaucnosti”.
Pa šta to drži jezik na okupu? Gramatika? Šta uopšte drži atome na okupu? Prirodni zakoni? Pa atomi su stalno u medusobnoj interakciji i stalno menjaju svoje odnose s drugim atomima. Civat svemir je jedna promena, nema niceg staticnog u svemiru.
Hoce li možda bilo koja gramaticki tacna struktura biti poezija? Nece, Pangaricu. Bice samo ona koja u sebi ima energije, oslobodene upravo razaranjem forme ili struktura. Samo to ce biti poezija. A mrtva, nepokretna slova, poredana na logican nacin, nece biti poezija.

Pangaric dalje kaže: “Pesma je “dogadanje sveta” ali nije u strukturi sveta jer atomi nemaju nikakve veze sa pesmom.”

E, pa to nije tacno. Ne može se ništa u svemiru dogoditi dok pre toga nije artikulisano, dok nije iskazana namera da se dogodi. Kada ne bi bilo tako, ne bi u ovom svemiru postojala svest i znanje koje bi bilo šta moglo da objasni. Pesnik samim stvaranjem pesme stvara svemir, jer je pesma upravo ta artikulacija neophodna da bi svemir postojao. Sve kosmogonije su pesnicka tvorevina. I Galilejeva vizija heliocentricnog sistema pociva na pesnickom uvidu da je “središte” sveta “dato” kao izvor poretka. On to implicitno tvrdi kada “pomera” središte sveta od Zemlje ka Suncu. U tom casu i Galilejev naucni postupak je pesnicki, stvaralacki, jer je prosto jedno videnje zamenio drugim, dekonstuisao je staru gramatiku i predložio novu.

Što se slanja coveka na Mesec tice, nije ga ni u kom slucaju poslala nauka, vec politika.
Covek nije poslat na mesec iz naucnih razloga. Nauka je samo upotrebljena kao izgovor da bi se covek poslao na Mesec. Pa su otud doneli jednu vrecu kamenja, kao da su zbog toga išli. Jes, šio mi ga Đura!
Naucni i poetski razlozi da covek ode na Mesec mnogo su bliži medusobno, nego što su to politicki razlozi zbog kojih se to “cudo” uopšte i dogodilo, daleko pre svog pravog vremena.

Ako neko misli da je tvrdnja da su 2+2=4 naucna, neka se dobro zamisli. Broj “4″ u gornjoj jednacini nije dokaz nekakve matematicke istine. To je prosto konsenzus, aksiom. To je samo jedan nacin mišljenja. Odavno je u matematici jasno dokazano da je broj mogucih sistema artikulacije neogranicen, bezbrojan i da ne postoji univerzalni jezik u tom smislu da se on može dati u cvrstoj formi koja ce kao “prožimati” naucno objašnjiv svet.
Naprotiv, nauka je i sama shvatila da interpretacija zavisi od kalibracije. Nauka sama, baš zbog ovoga, nema ništa “protiv” poezije. Kvantna fizika je mnogo bliža poeziji nego njutnovskoj mehanici.

Todorovic razara pesmu/jezik da bi oslobodio energiju, isto to cine i kvantni fizicari. Cilj im je isti. Energija je neophodna da bi se stvaralo. Pogrešno je shvatanje (takode ukorenjeno u njutnovskoj fizici) da se energija pretvara u materiju i obrnuto. To je zahtev jednog ogranicenog uma zasnovanog na vladajucoj socio-politickoj ideji “razmene” kao osnova “komunikacije”. Energija jednostavno omogucava stvaranje materije, tj. fizickog, osetnog sveta, cinjenicom da je “slobodna” od forme. Kada pesnik napiše pesmu, koristeci metod dekonstrukcije (analize) on uopšte nije uništio energiju tako što je preveo u formu.

Pesma, kao i svako drugo umetnicko delo, jeste samo “provodnik” energije. Cilj je umetnika da energija koja je postojala na “ulazu” slobodno prode kroz umetnicku formu i izade na kraju u potpunosti ocuvana, ako ne i uvecana, zbog postojece interakcije, preko sveprisutne energije (sile), jer se preko umetnosti i njene energije citav univerzum dovodi u medusobni odnos.

To je potpuno isto ono cemu cilja i nauka. Cilj je da se energija ocuva, ali o tome postoji i formulacija u obliku Prvog zakona termodinamike, da se energija ne može uništiti. Cilj je, dakle, da se u našem svhatanju i delanju zaista doživi upravo to – da ne obmanjujemo sebe da se energija može premeštati s jednog mesta na drugo, i cuvati na posebnim mestima, a da je na drugim mestima nema – kako je to slucaju u društveno-politickim zajednicama uvek bilo, tokom citave istorije.

Naša predstava o nauci i njenim stvarnim mogucnostima i ciljevima veoma je zagadena politickom ideologijom i obrazovnim sistemom koji sprecava ljude da slobodno misle i sagledavaju kako stvari zaista stoje.

Naravno, Prvi zakon termodinamike je takode “malo” politicki izvitoperen, pa se uvodi postojanje takozvanog “izolovanog sistema”, kakav u prirodi uopšte ne postoji. On postoji samo u patološkoj mašti nekih ljudi kojima je stalo da opravdaju svoje razbojnicko delovanje i svoju “distribuciju bogatstva” u društvu.

U prirodi je sve povezano i distribucija energije je ravnomerna – energija je u svakoj tacki svemira podjednako prisutna.

Kada Miroljub Todorovic kace: “Prvi put u istoriji literature covek nije samostalni i iskljucivi stvaralac jednog umetnickog dela” on misli upravo na to da interakcije materije i umetnosti uopšte ne bi ni bilo, da nije te energije koja je prisutna u svakoj tacki kosmosa. Energija je stvaralacka sila, a covek svojom “intervencijom” tumaci i artikuliše kosmos na svoj nacin, ništa više od toga. Stvaralaštvo pesnika je svedeno upravo na to – a pošto je to cin “iz slobode” (iz energije) njime se potvrduje da zakoni stvaralaštva ne pocivaju u samoj formi, koja se, dakako, može uništavati i ponovo stvarati.

“Personalizacija” pripada sili, i njenom pandanu u coveku – “licnosti”, a ne “tehnicaru”. Ovaj atribut tehnicara može se primeniti i na mašinu i na coveka, ukoliko covek samo sledi uputstva, dakle, ukoliko nije kreativan.

Kada je Todorovic formulisao signalizam, sigurno nije umišljao da je otkrio Ameriku. On je bio ushicen jer je pronašao nacin, “jezik” (isto kao što je i Dekart bio ushicen zbog otkrica tog “univerzalnog naucnog jezika”). To je licni doživljaj, iskustvo koje omogucuje coveku da se bavi stvaralaštvom. To je ono iskustvo koje oslobada od ropstva predispozicije date nametnutim obrascima.

E ovoliko je dosta za noćas. Ako treba, ići ćemo u dublju analizu.

  1. Софија Новак 30. avgust 2009. 22:40 :

О пекмезу нека даље брине, и густира га, кувар који га је кувао а ми ћемо наставити о сцијентизму.

Корнхаузеров став да је је први манифест сигнализма у ствари садржан у збирци ”Планета” сасвим је прихватљив и – метод којим он то документује и објашњава – одржив.
Према његовом мишљењу Тодоровић у овом манифесту на поетски начин истражује и тумачи идеју стварања нових светова у Космосу, њихово постојање, кретање и егзистенцију. Притом се творац сцијентизма ”не одриче лирског гласа, мисли на људску јединку, која контролише ток збивања и чија судбина (живот и смрт) доводи до промене” у нашем Универзуму. Песму Тодоровић у својим текстовима изједначава са атомом, ћелијом и Сунчевим системом. Ритам песме, цитира даље и тумачи Корнхаузер, може се поредити са силама које држе електроне, живот и гравитацију.
Тодоровић у својим манифестима, истиче пољски есејиста, говори о науци као песничком средству, оруђу којим ће се откривати тајне живота и смрти на Планети. Поезија се ту третира као микроскоп, нека врста свевидећег, магичног ока, у рукама песника, кроз које ћемо посматрати и дешифровати кретање протоплазме, масу, ћелије, звезде и њихове за нас тајновите и још недовољно разјашњене путеве и односе.
Пољски тумач сцијентизма посебну пажњу поклања и Тодоровићевим Трактатима који су били претходница сцијентистичко/сигналистичких манифеста.
У њима се детаљно излажу песникова промишљања Космоса, Поезије, Енергије и Материје. Ти трактати: ”О песми”, ”О кретању материје”, ”О јединицама времена” и ”О свемирским катастрофама”, према речима Корнхаузера, изречени су у дискурзивној форми, у неколико краћих дигресија, што је ”омиљена форма Тодоровићевог критичког исказа јер он не подноси развучене, распричане текстове – већ се опредељује за прецизност, сентенцу и конкретно”. У њима се тврди да језик поседује енергију која се може измерити како би се установило колико је у тренутку стваралачког чина увећана ”валентност песничке свести”, односно способност песника да асимилује разноразне утицаје света који га окружује.
Оцењујући, поетски веома драматично и лепо исказан, трактат ”О свемирским катастрофама”, Корнхаузер закључује да је за Тодоровића катастрофа Свемира превасходно промена форме (што је у складу са каснијим Тодоровићевим промишљањима о разбијању језика и промени песничких облика у сигнализму) а не пропаст стваралачких сила материје и енергије.

Софија Новак

  1. SR 31. avgust 2009. 8:17 :

@ Skera, Amika, Софија Новак: Ako ste raspoloženi, rado bih Vaše tekstove – ili samo komentare? – zasebno objavio na Metafori, možda kao neki temat, ili kako se dogovorimo.

@ Skera: Ponovo sam uključio mogućnost kopiranja teksta; zašto se linije u komentarima ne prelamaju pravilno – ne znam. [edit: otkrio sam, probleme je pravio dodatak za hifenaciju]

  1. Skera 31. avgust 2009. 11:45 :
  1. je jubilarna godina – 40 godina signalizma.
    Svakako bi bilo zanimljivo napraviti odgovarajuci temat i videti koliko i na kakav nacin je
    signalizam aktivan danas.

Za razliku od opste degeneracije politicke, ekonomske i drustvene situacije,
signalizam je u punom naponu, pa bi se lako mogle izvuci pouke o upotrebljivosti
signalistickog metoda koji se uspesno koristi u poetskoj praksi.

  1. neko 31. avgust 2009. 12:55 :

подржавам отварање теме о сигнализму као онај који скромно пише поезију а истовремено мало зна о том покрету. примећујем, такође, да се овде поезија, намерно или ненамерно, схвата у једном свом ширем значењу, тј. условно ширем будући да се пренебрегава читав онај слој ранијег песништва традиционалног који, узгред, читаоци (и ја) највише познају, а то шире значење поезије води до филозофије.хвала!

  1. radovan 31. avgust 2009. 13:02 :

Da li može neko da nam navede imena pisaca koji danas upražnjavaju signalizam, sem Todorovića. Pa te pisce pozvati da se uključe u diskusiju, ukoliko SR za to obezbedi prostor na Metafori. Bilo bi korisno i za sam signalistički pravac, jer bi se ponudila viđenja ovog pravca, kako ljudi koji mu pripadaju, tako i pisaca koji su drugačijeg poetičkog opredeljena. Dakle, za i protiv, i zašto. Jednim akademskim tonom, pa makar i Pangarić učestvovao.

  1. Skera 31. avgust 2009. 13:37 :

@neko
“будући да се пренебрегава читав онај слој ранијег песништва традиционалног који, узгред, читаоци (и ја) највише познају, а то шире значење поезије води до филозофије.хвала!”

Ne, ne prebnebegava se tradicionalno pesništvo, pošto signalizam podrazumeva pesnički postupak koji je oduvek postojao, šire shvaćen kao umetnički postupak, a u filozofiji definisan kao analitički metod, bez kojeg se ne bi mogla analizirati i razumeti stvarnost.

Problem s “tradicionalnim” pesništvom je u tome što neki pridaju formi preveliki značaj i time sprečavaju eksperimentisanje novim pristupima. Najčešće se u tradicionalističkom pristupu pridaje neopravdan značaj stilskim figurama i raznoraznom kićenju, koje uopšte nije deo umetničkog već dekorativnog postupka.

Metafora, opis, objašnjavanje bilo koje vrste nije deo pesničkog postupka. To su elementi statističkog, dekorativnog ili primenjenog postupka.

Takođe, ni rima nije deo pesničkog postupka, već pripada mnemoničkoj veštini, koristi se radi lakšeg pamćenja.

Mnogo važnija stvar je ritam, bez ritma nema poezije. Ritam je “noseći talas” energije koji “vozi” kroz pesmu.

Postoji mnogo zabluda o poeziji koje su se ukorenile i koje veoma smetaju da se neko nedovoljno upućen zaista upusti u poetsku avanturu.

Ono što je tradicionalno u poeziji, uopšte ne pripada poeziji, već – tradiciji!

Poeziju treba shvatiti kao slobodno i stvaralačko kretanje duha, a toga je uvek bilo i uvek će ga biti.

Signalizam samo pokušava da osvetli ta tamna mesta i napravi razliku između bitnog i nebitnog, naročito vodeći računa o okrtavelom načinu razmišljanja o poeziji i dekonstrukciji takvog pristupa.

  1. radovan 31. avgust 2009. 13:42 :

Skera, idi begaj.

  1. Skera 31. avgust 2009. 14:14 :

Ajde Radovane, reci nesto.

  1. radovan 31. avgust 2009. 14:26 :

Šta? Predložio sam ozbiljnu raspravu. Ako bude obezbeđen poseban prostor za diskusiju, javi ću se. Već imam spremljenih šest gusto kucanih strana, od toga 4 strane – moja biografija.

  1. Skera 31. avgust 2009. 14:41 :

Da raspravljamo o tvojoj biografiji?

  1. radovan 31. avgust 2009. 14:55 :

Ne, ne. U mojoj biografiji nema ničeg spornog. Videćeš, uostalom. Od rođenja pa do dana današnjeg. Sve je u njoj zapisano, ali i čisto kao suza. Od ocene mene kao odojčeta od strane ordinirajuće babice u porodilištu, do izbora za predsednika skupštine stanara na sednici održanoj juče u 18h. Bez mrlje u karijeri. I da, da ne zaboravim. Objavio sam dve pesme u školskom listu (pre kusur godina), tema je bila ljubav kao tajna. Dobio sam od profesorke srpskog javno priznanje. Tako mi je odvalila rame dok mi je čestitala, da i danas mislim da je ona mislila da su te dve antologijske pesme posvećene upravo njoj.

  1. Skera 31. avgust 2009. 15:00 :

Dobro

  1. ilija bakic 31. avgust 2009. 17:34 :

KOMENTAR O (OHO) KOMENTARU

Ima li čega zabavnijeg od pesnikovog pokušaja da tuđu poetiku objasni na temeljima naučnog (ili kvazinaučnog) razuma?
Ima li čega zabavnijeg ili zaludnijeg, pitanje je sad?
A da urnebes bude veći zagovornik zdravog razuma, ovog puta u vidu teške nauke, istom baš i ne vlada preterano.
Jerbo, otkad se to sve oko nas i u nama, Univerzumu i šire, svodi na materiju u liku atoma?
Behu li tu i neke energije/sile? Beše li tu čak nekih četiri energija, jakih i slabih itd itd. Kud li se denuše?
A sta je sa tamnom materijom? Ima li je ili nema? Da li je nauka ono što je dokazano ili i ono što se pretpostavlja ali će se jednom dokazati? Da li je gravitacija postojala i pre nego što ju je Njutn otkrio? Da li je mačka u Šredingerovoj kutiji živa/mrtva pre nego kutiju otvorimo? Šta ono reče Hajzenbegr povodom svetlosti (da li je čestica ili talas) ako gledaš jedno ne možeš videti drugo?
Jesu li nauka i poezija tako drastično konfrontirane kako to zagovara zagovornik suve nauke a usto i poeta?
Zar teorije o kosmičkim strunama ili o paralelnim realnostima/svemirima nisu toliko zavodljive da su bliske poeziji (ili jesu poezija?)- posebno kad se ima u vidu da su bazirane delom na znanjima koja su dokazana a delom na slobodnim spekulacijama.
Naravno, nekome se ovakva poetika ne dopada, drugima odgovara, treći je ne razumeju…
Ako bismo zagovarali suvi naučni ’svet’ oba pesnika, onaj analizirani i onaj koji analizira ne bi postojali, bili bi nepotrebni, anomalija, zaostatak teške prošlosti. (Zvuči li to kao još jedan od ultimativnih recepata za uspešno društvo?)
Ili je problem u potrebi da se nešto tumači tendenciozno i od toga pravi slučaj koji će se rešiti na sopstvenu polzu?
Tendencioznost u kojoj davalac komentara pesniku zamera čas na ’poređenjima za školsku upotrebu’ čas na preteranim pesničkim slobodama. Zar pesničkom manifestu zamerati što je preterano pesnički…

Signalizam i njegov segment Scijentizam jesu umetnički pokreti koji su deo naše i svetske istorije Literature. Oni nemaju potrebu da dokazuju sopstveni nastanak, postojanje, opstajanje i trajanje. Njihovi manifesti i delovanje jesu činjenice koje se, naravno, mogu osporavati ili kako to kaže onaj koji ih osporava „teorijski reinterpretirati“ ali to valja raditi smisleno, temeljno i argumentovano – što u tekstu „Komentari na „Poetiku Signalizma“ Miroljuba Todorovića“ nije slučaj. Rečena „reinterpretacija“, trebaće da iznese sve argumente ’za’ i ’protiv’, imajući u vidu istorijsku dimenziju pokreta i trenutak u kome je nastao, novine koje je doneo odnosno imajući u vidu ono što se trenutno stvara u okrilju Signalizma.
Namera nesuđenog (re)interpretatora da se upušta u (o)lake vežbe na citatima istrgnutim iz konteksta puno (i previše) govori o njemu a ništa o Signalizmu.
Ilija Bakić

  1. neko 31. avgust 2009. 18:19 :

нисам ни мало дао повода да се за ову тему наметнем као зналац. можда сам само онај који је знатижељан. ипак, уз то мислим и да сам довољно озбиљан и са уважавањем ово пратим.
најпре, да пођем од задње ваше напомене, г. Скеро, ”окртавели начин размишљања о поезији” је доста неодређена ваша формулација и већ ми се чини да у себи укључује извесне искључивости, а то је делимично случај и са следећом :” Ono što je tradicionalno u poeziji, uopšte ne pripada poeziji, već – tradiciji!” скромно мислим да је поезија увек тежила новини и да је тај њен дух, како ви волите да кажете, увек био ту. обрадовало ме је што сте споменули ритам и тако оценили улогу ритма у поезији. ритам, односно, мелодија је и по мени основни творачки елеменат у поезији. волео бих да прочитам како он, тј. ритам делује у поезији сигнализма.хвала!

  1. Amika 31. avgust 2009. 18:25 :

http://www.miroljubtodorovic.com/
http://mtodorovic2.blogspot.com/
http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/signalizam/index.php#_rastko
http://signalism1.blogspot.com
http://signalism2.blogspot.com

  1. Skera 31. avgust 2009. 18:26 :

Pa, g. Neko, problem s tradicijom se javlja upravo kod onih kojima je više stalo do tradicije kao okorelog (po meni – okrtavelog) sistema u kojem nalaze sebi mesto, a do poezije im je stalo samo kroz filter tog sistema, tj. veoma malo. Eto, o tome se, po meni, radi.

Zaista mislim, ukoliko se o tradiciji ne razmišlja kao o umetničkom blagu, već kao o nekakvom “kanonu” odnosno “pravilniku”, onda tu nećemo naći mnogo korisnog za poeziju. A “sukobi” tradicionalista i novatora su upravo u vezi s “tradicionalnim formama” i “izrazima”, koje bi neko hteo da po svaku cenu nametne živahnom duhu.

  1. Skera 31. avgust 2009. 18:43 :

Evo jednog isečka iz teksta “Apejronistička poezija”, dr Živana Živkovića, koji se nalazi na blogu posvećenom njegovim studijama signalizma.

“U „novoj” stohastičkoj poeziji sačuvani su ludički elementi (ni sa čim, i dalje, nije sputan pesnikov „intuitivni ludizam”, koji se ispoljava dovođenjem u vezu različitih, „suprotnih i suprotstavljenih” elemenata sveta, iskazivih jezikom), zatim, asocijativna komponenta, na čijoj osnovi će se reči, sintagme i iskazi međusobno povezivati, a onda, ironične, aluzivne i humorne intonacije iskaza i pesme, groteskna slika sveta koji se u pesmi predočava, sveta kao haosa koji se uređuje, a potom, u duhu apejrona, iznova razlaže, rastvara i nestaje. Međutim, primena tačke kao interpunkcijskog znaka „pojačavala” je značenjski naboj reči (ili sintagmi, koje su najčešće sastavljene od dve ili tri reči i formiraju tzv. obrazac proste rečenice, mada je, uglavnom, reč o nepotpunim rečenicama) time što ih je činila relativno samostalnim jedinicama, čime se, doduše, formalno smanjivalo njihovo upućivanje na kontekst (o čemu je govorio Kornhauzer), ali povećavao efekat upućivanja na objekt, koji se iskazom (stihom ili pesmom) imenuje i misli.

Segmentiranje modela ranijeg kontinualnog iskaza stohastičke pesme sada omogućuje i njenu drukčiju ritamsku organizaciju, a samim tim što se pojavljuje — u stilskom pogledu veoma važan — elementarni interpunkcijski znak, pesma dobija novi zvuk — novu zvučnu dimenziju, ukoliko se čita naglas. Iskazi unutar stiha mogu se intonaciono modulirati (kao i stihovi ili pesma u celini), na različite načine, u zavisnosti od toga o kakvim sadržajima govore. Kako je svaka stohastička pesma, zapravo, kolaž rečima saopštenih ili samo sugeriranih značenja, u procesu čitanja moraju se odrediti (pronaći) reči — matice, koje ne moraju biti brojnije od drugih niti se ponavljati, ali koje su u stanju da svojim značenjem i emanacijom toga značenja pokriju skupine drugih reči ili iskaza.”

O ritmu se govori još na nekim mestima u Živkovićevim tekstovima.

Adresa bloga je:

http://zivanzivkovic.blogspot.com/

Ritam, u principu, naglašava prekid, a u slučaju primene stohastičkog metoda, prekida se “ustaljeni” tok misli odnosno logika, protokol, čime se energija koja bi se inače potrošila na dovršenje asocijacije (kao opisa ili metafore, recimo), vraća “u ruke” pesnika koji tako obnovljenom snagom nastavlja da stvara…

  1. Skera 31. avgust 2009. 18:49 :

Evo još o ritmu i stohastičkoj poeziji, iz teksta dr Živana Živkovića STOHASTIČKA POEZIJA, s jednom pesmom navedenom kao primer:

“Pregled Todorovićeve stohastično/aleatorne poezije namerno završavamo poemičnom celinom Ponovo uzjahujem Rosinanta. Poema je objavljena u zbirci šatrovačke poezije TELEZUR ZA TRAKANJE (1977), sadrži devet „samostalnih” pesama (pevanja?), a svaka pesma posebno je naslovljena, i u svakoj od njih pesnikovo prisustvo je neobično naglašeno, a tako i svet iskustava koja se saopštavaju. Sastavljene od kratkih stihova, pesme iz ove poeme stiču posebno živ, razigran ritam, iza kojega se sluti, za signaliste i Miroljuba Todorovića krajnje neočekivani zanos, ekstatično vrenje u kojem se pesma začinje i oblikuje. Ta aura koja lebdi iza/iznad poeme, kao izraz atmosfere u kojoj se lirski subjekt nalazi, čini da se sve pesme čitaju kao jedna pesma, što, u stvari, Ponovo uzjahujem Rosinanta i jeste. Jezičke celine, sintagme, ne seku se jedna s drugom, teku jedna za drugom, više sugerirajući smisao no kazujući ga, i kao lavina survavaju se u ponore jezika i bića, sveta, zahvatajući u čudesnom kolopletu sve ono što je sadržaj pesnikove svesti, bića, sveta. Asocijacije su u tom sunovratnom obrtanju senzacija i misli uhvatljivije nego i u jednoj drugoj stohastičkoj poemi ili pesmi, a „ključ” za ulazak u njihovu kaleidoskopsku raznolikost ponajbolje se otkriva u zvukovno raskošnoj pesmi A ta ševa što uleće:

iako zima nije pokazala
svoje prave zube
nikada neću postati jedriličar
ne podnosim religiju
ni grupne seksualne odnose
hranim se povrćem
i ženskim noćnim košuljama
oprostite gospođo
čovek bi se našao u iskušenju
pariz ili peking svejedno
prepelice puževi kuvane sove
samo kad preuzmem kormilo
nad ovim kantama za đubre
oprezno kroz arkadiju
i stavim zelenu boraniju
u uši vetrovitog nebodera
pre prerije gde vaša lepota truli
perorezom ću prerezati
žućkastu tortu leševa
a ta ševa što uleće
u klopku cvrkućući
znate li da u zanzibaru
pravi gnezda
iznad svezanog reza zvezda

Todorovićeva pesma pokazuje na dovoljno očigledan način na kakve je prevrate računala stohastička signalistička poezija i, konačno, kakve je prevrate u jeziku poezije obavila. Jedan kritičar je tvrdio da takvih prevrata u srpskoj književnosti nije bilo, od Vukovog doba do danas”

(Živković ovde navodi još dva autora koji su koristili sličan metod, Jocića i Šuvakovića).

Karakteristike stohastičke poezije uočavaju se i u praksi drugih, signalistički opredeljenih pesnika, međutim, za ovu priliku dovoljno je pomenuti još samo dvojicu, koji su, inače, uspešno radili i na planu vizuelne poezije, negujući, uz put tehnološku i fenomenološku poeziju, s „primesama” nađene (ready-made) poezije. Reč je o Ljubiši Jociću i Miodragu Šuvakoviću.

  1. neko 31. avgust 2009. 20:45 :

да ово писање не би било полемика, ја ћу само радо да се сложим са тврдњом да је песма ”А та шева…” како је речено ”звуковно раскошна” и подвући само један део из горњег текста који сам за себе, и не само сугерирајући, доста говори :”Jezičke celine, sintagme, ne seku se jedna s drugom, teku jedna za drugom, više sugerirajući smisao no kazujući ga, i kao lavina survavaju se u ponore jezika i bića, sveta, zahvatajući u čudesnom kolopletu sve ono što je sadržaj pesnikove svesti, bića, sveta.” прво, какве су то језичке целине синтагме? друго, какав је то понор језика? да ли тај понор настаје интервенцијом самог песника или је сам језик понор, или би то требало да буде у некој песниковој визији будућих односа према тој материји?

  1. neko 31. avgust 2009. 20:51 :

Човек је свакако увек на искушењу, песник поготово. Али, Париз или Пекинг… коме је то и у којим околностима свеједно?

  1. Skera 31. avgust 2009. 20:58 :

Romantična avantura, kao centar sveta, u Parizu ili Pekingu, svejedno…

  1. Skera 31. avgust 2009. 21:07 :

Jezičke sintagme:

nikada neću postati jedriličar
ne podnosim religiju
ni grupne seksualne odnose

Iako su izjave povezane u rečenicu, njihov sadržaj se ne slaže međusobno, jer se skače s temu na temu. Sintaksa opstaje uprkos nepostojanom sadržaju.
Jezik “trpi” nasilje nad smislom. Ništa mu to ne smeta.
Ritam opstaje. Zvuk opstaje, iako je pesma zapravo “afazijska” (besmislena).
Ovde se neposredno atakuje na onaj mehanizam “tumačenja” koji je zapravo “protokol” i koji najviše smeta slobodnom duhu.

Kao ona vežba iz psihologije: Treba sastaviti smislenu rečenicu od ovih reči: lovac, šuma, zec.

Naravno, pitanje smisla je ovde glavno. Protokol može striktno da zahteva sledeće rešenje:

Lovac je u šumi ulovio zeca.

Ali ne i: Zec je u šumi ulovio lovca.
Ili neku sličnu pretumbaciju, koja u stvarnosti i ne mora da bude nemoguća, naprotiv. Ali može da bude “zabranjena”.

Jastozi su pojeli gosta za večeru…. itd.

  1. neko 31. avgust 2009. 21:51 :

наравно да језик поезије није исти са језиком свакодневне комуникације, чак далеко од тога. Ипак, колико се далеко може ићи у том правцу. пројекат је ту и остварује се али који су резултати и шта то доприноси самој поезији јер је о томе овде реч. Изгледа да се ради о томе да се стигне на циљ а да се на путу до тог циља мењају превозна средства (нпр. укрцали смо са на брод физике па прешли у воз поезије да бисмо на крилима музике пошли пут…) али шта нас чека на циљу? Или, после?

  1. Zlatko Pangarić 31. avgust 2009. 21:51 :

Poštovani Ilija, kada Vam se pokvari frižider ili kompjuter da li Vi majstoru držite predavanje iz elektrotehnike?

  1. neko 31. avgust 2009. 22:03 :

изгледа да поезија сигнализма није успела да укине језик али јесте осећања, и метод конструкције и обичај враћања на већ написани текст и накнадних интервенција на њему. Та врста одговорности као да нема разлога да постоји. Разумљиво је ако се гестовима и ”цртањем” у ваздуху или на песку покушаваш разумети са странцем чији језик не знаш нити он твој, али је смешно ако не и идиотски то исто радити при сусрету са домаћим човеком. Може човек уз узвик ”рођаче” само да те потапше по рамену и слатко се насмеје.

  1. Skera 31. avgust 2009. 22:04 :

@neko

Poezija je egzibicija, avantura. Kako ćemo znati ako se ne upustimo?
Ako brod fizike ne može da dobaci ni do Marsa, sigurno ćemo tražiti brži prevoz.
Na cilju nas čeka… e, pa…
Možda baš ono razumevanje za kojim (makar deklarativno) teži svaka nauka ili umetnost: koji je zaista ljudski potencijal? Da li je ono što nam nudi civilizacija i opšti društveni poredak zaista ono najbolje što se može? To i na prvi pogled izgleda pogrešno. Cilj je svakako egzistencijalistički i njegovo ostvarenje zahteva pun lični angažman.

  1. Skera 31. avgust 2009. 22:07 :

@neko

Osećanja?
Osećanja su naučene reakcije na određene nadražaje. Ne mislite valjda da su osećanja nešto “pozitivno”, kad nas uz pomoć osećanja svako može kontrolisati?

Biti osećajan znači biti uslovljen. Pesnicima osećanja uopšte nisu potrebna, naprotiv. To je zabluda misliti da se poezija bavi osećanjima.

  1. Skera 31. avgust 2009. 22:26 :

Kod Njegoša, u Gorskom Vijencu ili u Luči Mikrokozmi, nema osećanja – ima spoznaje.

Kod Evripida, u Medeji, prvo ima oštra, ogorčena kritika društvenog sistema, a zatim na primeru jadne Medeje pisac pokazuje kuda vodi tzv. “emocionalna inteligencija”.

Kod Šekspira, slično tome, ima u Magbetu (naročito lik lejdi Mabet) kuda vodi kombinacija emocije i ideje, a u Romeu i Juliji opisan je sav teror emotivno-ideološkog dejstva društva i porodice na slobodnu ljubav.

Šekspirovi soneti, toliko omiljeni, su zapravo ideološki pamfleti u kojima se uporno zagovara stvaranje potomstva. Nema ničeg emotivnog u njima, nego samo rad jedne ideje – pranje mozga. Pitanje je da li je to isti Šekspir koji je pisao Buru ili Ričarda III.

Kod Blejka, takođe, ništa od emocija. Govori se o jednom uzvišenom “osećanju”, koje je čisto iskustvo energije, a nikako afekcija.

Kod Homera u Ilijadi imamo Ahila, koji je sto posto čovek-mašina, emotivno-ideološki uslovljen robot, kao i Hektora, koji je takođe emotivno i ideološki uslovljen, ali za razliku od Ahila predstavlja samo ideal “reda” nasuprot “haosu” ovog prvog. Osnovna emocija, koja je samo povod za pljačkašku akciju Ahajaca, ljubav, potpuno je svedena samo na tu zanemarljivu funkciju “izgovora” za pokretanja ratne mašinerije – emotivno-ideološki mlin za um i meso.

Na primeru Odiseja, iz epizode sa sirenama, vidimo kakav je stav Homera prema emocijama. Odisej se vezuje za jarbol, ali ostavlja uši slobodne. Dejstvo pesme sirena je takvo da bi ga odvelo u smrt da se nije unapred pripremio za taj “emotivni” napad.

Kod Bašoa, takođe, nema emocija. Izvor radosti je spoznaja, poimanje sveta u kojem živimo, a ne strasti koje nas kidaju i gone amo-tamo.

Emotivna poezija je loša poezija. Ona je dosadna, isprazna.

  1. LAZAR 31. avgust 2009. 22:44 :

U ovoj polemici postoji nešto što zbunjuje i zabrinjava.
Zlatko Pangarić je na sajtu Prozaonline 19. marta ove godine, braneći Todorovićevu poeziju od nerazumevanja i napada, u jednom momentu doslovce kazao:
”Miroljub Todorović je, nema sumnje jedan genije, u svetskim razmerama, a Momčilo (Bakrač) i ja smo samo izneli ovde svoju nevericu i zaprepašćenje da većina pesnika ne zna ništa o pesniku i signalizmu pa i mi koji smo mislili da znamo, da njegov rad u našoj ’sredini’ nije još uvek usvojen, sažvakan i promišljen.”
Nekoliko meseci kasnije Pangarić se, kako je to pokazala Sofija Novak, sa omalovažavanjem i uvredljivim izrazima obrušava na signalizam/scijentizam i Miroljuba Todorovića, da bi samo par dana posle toga porekao sam sebe ponavljajući, ono ranije izrečeno, da je Todorović genije koji je, sa signalizmom, otvorio nove puteve u našoj književnosti i umetnosti.
Zaista, za tako kratko vreme, zbunjujući i neverovatni preokreti u mišljenju. O čemu se tu radi morao bi Pangarić da nam podrobnije objasni. Takav salto mortale jednog kritičara duboko zadire u sferu književnog pa i ljudskog morala.

  1. radovan 1. septembar 2009. 8:37 :

Lazare, bravo! Mada je Skero(vić) postojaniji

  1. bojan 1. septembar 2009. 12:53 :

Javljam se da kažem da je ova rasprava prava stvar. Međutim, molim da se stane na put kojekakvim Radovanima da ne opstruiraju. Ako nemaju šta pametno da kažu nek zaćute.

  1. N.N. 1. septembar 2009. 12:59 :

Upravu si Bojane. Dosta prostora uzima Radovan i mislim da je krajnje neukusan. Njegovi komentari su samo provokacija. Čovek je ciničan!

  1. Miša Divjak 1. septembar 2009. 14:03 :

Čudi me da se u ovoj raspravi, koja postaje sve zanimljivija, nije oglasio i Miroljub Todorović. Koliko znam on je veoma oštar polemičar koji nikome ništa ne prašta. Poznate su njegove brojne polemike sa više aktera iz osamdesetih godina.U početku su to bile polemike unutar same neoavangarde, posebno sa otpadnicima signalizma, a kasnije i sa pripadnicima i promotorima našeg tradicionalizma i neotradicionalizma. Sve ove polemičke rasprave objavljivane, koliko se sećam, u zagrebačkom ”Oku”, Književnim novinama, Borbi, časopisu ”Književnost”, itd., izazvale su veliku pažnju tadašnje kulturne javnosti na širokom prostoru: Srbije, Hrvatske i Slovenije.
U polemičkom žaru Todorović je upotrebljavao šatrovački žargon pa su neki kritičari to okarakterisali kao veliku inovaciju i znatno osveženje u našoj književnoj kritici.
Polemičke rasprave sa neoavangardistima i otpadnicima signalizma sakupljene su u knjizi ”Štep za šumindere ko im štrika creva” (1984), a polemike sa tradicionalistima u knjizi ”Pevci sa Bajlon-skvera i moja frka sa njima” (1986).
Kažem, čudi me da se Todorović nije oglasio. Nadam se da Pangarića ne potcenjuje toliko i smatra ga po onoj narodnoj, za sitnu ribu pljuckavicu sa kojom ne treba prljati ruke.

  1. Zlatko Pangarić 1. septembar 2009. 14:52 :

Lazare, da li si primetio da sam ja u poslednjem komentaru pomerio realizaciju scijentizma za još koju deceniju u budućnost?

Dakle, analizirajući Todorovićeve tekstove došao sam i do nekih rezultata. U principu – ponavljam to po ko zna koji put – ja cenim signalističku poeziju, ali mi je njena geneza i teorija izmakla. Tražio sam rešenje. Ponovo čitao. Tražio sam uporno u kojim je to pesmama ostvaren spoj poezije i nauke – a da to ne bude samo ubacivanje „naučne terminologije“ u stihove/pesmu, ili SF. Tražio sam pesmu koja bi i nekom fizičaru bila zanimljiva sa aspekta fizike. Ako je „spoj“ zacrtan i neminovan zašto samo jedna strana pokušava „spoj“?

Šta mislite, zašto ovakav pokret nije začet npr. na Katedri za molekularne mašine ili Departmanu za matematiku?

Ovde se stalno potencira da mi se omaklo, da je moj komentar ishitren…ali ja sam razgovarao sa izvesnim brojem ljudi o toj temi, razgovarao sam sa fizičarima i matematičarima (koji blago rečene „preziru poeziju“), razgovarao sam sa i nekim piscima…i napisao to što sam napisao.

  1. Skera 1. septembar 2009. 17:38 :

Ovo je Todorovićeva pesma iz zbirke “Planeta”:

ISPITIVANJE PLANETE

Planeta je prvobitno opisivala
Neshvatljive krugove koje više
Nisam mogao pratiti.
Onda je iznenada počela da usporava
Njena relativna brzina smanjivala se
Iz dana u dan i konačno je
U istom položaju ostajala
Više godina.
Tako sam mogao da procenjujem
Njena svojstva, ispitujem njene
Boje, osluškujem zvukove.
Bila je to ogromna planeta
Okružena crvenkastom difuznom
Svetlošću

Šta si tražio? Niz statističkih podataka, na osnovu kojih se kasnije rađaju naučne teorije?
Dokaz da su planete nastale akrecijom prašine i gasa?
Može li pesnik uopšte da zna i dokaže da nešto kao planeta ili bilo šta drugo uopšte postoji, bez odobrenja nauke?

I pesnik i naučnik znaju za svet isključivo preko svoje percepcije. A ljudska percepcija je prepuna “žutih mrlja”. O tome se ćuti, više u nauci a manje u poeziji. Ima toliko toga što se ne zna.

Naučne teorije su i dalje samo teorije – viđenja, to znači grčka reč theoria.

U svoje vreme, Galelejev heliocentrični sistem je bio prihvaćen kao tačan. Kasnije se ispostavilo da nije tačan. Napravljen je novi model, koji je bio kao tačan. I sve tako, iz dana u dan. Nauka stalno odustaje od svojih modela u korist nekih novih modela, samo zbog toga što se percepcija menja. Sve zavisi od percepcije. Percepcija je u principu netačna.

Naučnici se u poslednje vreme frljaju teorijama ko lekari diklofenakom. Univerzalna teorija svega: univerzumi u različitim dimenzijama, crna materija i crna energija, teorija struna i membrana, … u nauci se sve, na kraju krajeva, potpuno raspalo i to više pas s maslom ne može da pojede.

“Prostor se širi” – naučnici uporno smatraju da principi mogu da se “šire”. Oni misle da je prostor nešto “objektivno”. Da je vreme nešto objektivno, iako znaju da vreme može da bude i subjektivno. Kao kod svetog Pavla, i kod naučnika je moguće biti i oženjen, i razveden, i živeti s raspuštenicom ili bludnicom, i razvoditi se i ponovo se ženiti. Sve se može u nauci. Naučnici će naći način da se ulaguju svemu i svakome.

Je li neki matematičar naučno objasnio otkud kvadrati i krugovi u istoj geometriji, kada svako dete zna da se jedno ne može meriti drugim, da uopšte nisu kompatibilni?
Jesu li konačno izračunali broj Pi? Nisu, jer to ne može, Pi se ne može izraziti prirodnim brojem. Ali, oni i dalje pokušavaju da ga izračunaju i troše enormno kompjutersko vreme ne bi li “dokazali” da se Pi ipak može predstaviti prirodnim brojevima, tamo negde iza petstotrilionske decimale…

Većina naučnih odgovora se upravo tamo i nalazi, iza te velikobrojne decimale, u matematici, u fizici, u vremenu i u prostoru.

Signalizam nije hteo prosto da se fuzioniše s naukom, naprotiv, on je nauci postavio jedan zahtev – tačnost. Tu tačnost nauka ima samo na relativnom nivou upotrebljivosti instrumenata, fizičkih instrumenata i statističkih instrumenata. A šta naučnici danas rade? Bombarduju čestice jednu drugom u ciklotronima i pokušavaju da dokažu da su njihove idiotske teorije o Big Bengu i slične tačne – na osnovu “nedostajuće” materije ili energije.

To je sve “pokriće” za druge stvari koje nauka radi, ali o njima ne voli da govori.

Signalizam je pretpostavio poštenje kod nauke, ali ga nije bašao, barem ne u nekoj značajnoj količini.

Kao ljubitelj naučne fantastike, odavno sam shvatio da nauka i etika ne idu zajedno. Dobar primer za to je poznati serijal Star Trek. Ma koliko se tvorci tog serijala poigravali naukom i mogućim tehnološkim napretkom i rešenjima, glavna okosnica čitave priče je etička, i glavni junaci deluju prema etičkim a ne naučnim principima. Ima tamo i jedan princip koji se zove “Prime Directive”, koji zabranjuje kontakt s inteligentnim rasama koje nisu na nivou tehnološkog razvoja kojim se može putovati svemirom. Zbog čega? To je jedini kvazi-naučni princip u seriji koji ne funkcioniše i kojeg svi redom krše, jer se zbog njega uopšte ne može delati po etičkim principima.

Ne može tehnološki razvoj, kojem je izvor upravo nauka, da bude osnov međupersonalnih odnosa. To već samo po sebi dovoljno govori o slabostima nauke.

Signalizam propušta nauku u poeziju upravo kroz taj filter.
Mogu naučnici da se smeju, ali oni to rade jer znaju da su zaštićeni od zločina koje čine. Samo zbog toga se smeju, i to je isto kao kad se budale smeju pametnom, jer im se može. Nema tu nikakve dubine ili širine duha, koja ih tera na smeh. To je samo praznina.

I pored svega, sve pompe i fanfara, danas više od polovine ljudi veruje da Sunce kruži oko Zemlje. Gde su rezultati anketa opšteg znanja? Šta nudi obrazovni sistem? Porazgovaraj sa svojim prijateljima, koji su išli u osnovnu školu, neka ti objasne poreklo godišnjih doba na Zemlji. Velika većina će reći da je to zbog toga što je Zemljina putanja oko Sunca eliptična – a to je netačno. Ta eliptična putanja je veoma bliska kružnici (to se nigde ne ističe) i godišnja doba nastaju zbog naginjanja Zemlje, zbog njenog čigrastog kretanja – otud godišnja doba. Nauka nije uspela ni najosnovnije stvari da približi ljudima. Sve se radi uz veliku tajnost i oprez kako bi ljudi ostali glupi, a najviše zahvaljujuci nauci.

Prvi i Drugi zakon termodinamike – ako negde smrdi u nauci, upravo tu smrdi!
Izmislili su “izolovan sistem”. Izolovan sistem ne postoji nigde u prirodi. Sve su učinili kako bi mogli da manipulišu naukom i da zbunjuju narod da se ne doseti šta su to pravi zakoni prirode.

Pesnik kaže:

Planeta je prvobitno opisivala
Neshvatljive krugove koje više
Nisam mogao pratiti.

Ovo isto važi i za naučnike. Oni takođe to ne mogu da isprate. Nemaju pojma kako je stvarno nastala planeta ili zvezda. Teorija o gravitaciji je upotrebljena kao dokaz za akreciju, ali to je teorija o slučajnosti. Gravitacija nije sila koja može da se usmerava. Ona ne može da ima cilj, ne može da objasni kako centrifugalna i centripetalna sila dolaze u sklad, kako se stvara Laplakova rezonanca. Sve što nauka može jeste da “opazi” takve pojave, ali ne može da ih objasni. A barem isto toliko može i pesnik.

Ako su planetarni sistemi nastali dejstvom gravitacione sile tako što su se čestice sabijale i tvorile zvezdu i planete, kud se dede entropija? Otkud živahnost u planetarnim sistemima, kada sve u izolovanom sistemu teži entropiji i ujednačavanju energije u svakoj tački sistema? Pih!

Za živa bića je dokazano da imaju sopstveni, neobjašnjivi izvor energije – nije sva energija u živom biću primljena od Sunca ili od biohemijskih reakcija. O tome se ćuti.

Zlatko, tvoj pokušaj da upotrebiš nauku kao dokaz da poezija “ne valja” je besmislen. Nauka nije nikakvo merilo, ona je mnogo razuđena, mnogo je relativna, nepouzdana je da bi bila mera.

Za Ajnštajnovu formulaciju E=mc2 se kaže da je genijalna. Zatim se kaže da Ajnštajna može da shvati samo nekoliko ljudi na celoj kugli Zemaljskoj! Pa ima li ičeg smešnijeg? Ti naučnici koji se smeju poeziji neće da se smeju sopstvenoj gluposti… Zaista smešno!

Ova formulacija je zasnovana (a tome se Tesla smejao) na pretpostavci da se izrazom “apsolutna brzina” može objasniti – neobjašnjivo. Naime, pretvaranje energije u masu i obratno. Nema tu nikakvog pretvaranja. Tesla je tvrdio da je sila u funkciji materije. Tu nema pretvaranja, ima jedino iskustva, znanja, razumevanja. Ali nema pretvaranja. Postoji jedino “kvantni” skok. “Apsolutna brzija” je psihološka kategorija, nije egzaktna činjenica. Pa opet, nauka se odlično snašla s tom preispoljno glupom jednačinom i od nje načinila religijskog idola koji zaglupljuje mase tako što im govori: “Ne, vi to ne možete da shvatite. Morate da verujete!”

Nauka nema primat nad razmišljanjem i promišljanjem. Ali, i to verovanje da ima, je samo deo sveopšteg ispiranja mozga, kojem prvo podležu naučnici, pa onda dalje šire “naučne istine” među glupom masom, dok ta mase ne dostigne ubrzanje na kvadrat i potpuno poludi.

  1. Skera 1. septembar 2009. 21:36 :

Apsolutna brzina u poeziji Ljubiše Jocića:

„Нулти час 1978.” поема настала два месеца пред одлазак.

„… узалуд у овој ноћи са овом ноћи које нема покушаваш
да кажеш реч ноћ било коју реч
јер речи су на нултој тачки покушаваш
да разговараш с ким разговараш да говориш
како где су ти речи да кажу ствар да кажу
реч…”

Preuzeto sa sajta:
http://www.novibechej.com/kultura/ljubisa%20jocic.htm

Ajnštajnova apsolutna brzina je nulta brzina, pošto je apsolutna nije relativna, a svaka je brzina relativna. Prema tome oznaka E (energija, tj. sila) takođe označava ono metafizičko, a s desne strane jednačine je bulažnjenje haosa koje neki hoće da predstave kao red ili poredak. Sila je sveprisutna, zbog toga joj je brzina nulta.

Ovaj haos je takođe mera ljudskog života, a svaki pokušaj unošenja reda završava kao nasilje. O tome treba razmisliti, a ne o glupostima kao što je “teorija svega”, tj. teorija o opštoj izračunljivosti i predvidljivosti događaja u svemiru, što je ambicija beskrupuloznih neznalica.

Ljubiša Jocić se suočio sa smrću ovom pesmom, a kako to čine naučnici? Bežeći u rđavu beskonačnost…

Signalizam traži odgovor na egzistencijalno pitanje. Miroljub Todorović se ponadao da nauka može da pomogne, da se spoje dva kognitivna sistema. U poeziji Miroljuba Todorovića jasno je naznačeno šta je cilj, međutim, u naučnika je takav pokušaj prezren. Međutim, šta je nauci cilj, sve je jasnije.

Daću samo jedan primer, oko toliko hvaljene i osporavane teorije evolucije.
Postoji čitav niz predstava u kojima se navodno sukobljavaju kreacionisti i evolucionisti. Kojoj god sam prisustvovao (čitao) ispostavilo se da diskusiju vode čisti amateri i neznalice. Sve je to smišljeno da bi se održala predstava o tome da su nauka i religija neporecivo suprotstavljene. Ali, pogledajmo činjenice.

Teorija evolucije tvrdi (ili je tvrdila) da ljudi i čovekoliki majmuni imaju istog pretka. I, šta se ispostavilo? Gde su dokazi?

Nema ni jednog nalaza okamenjenih ostataka šimpanze ili gorile. Najstariji čovekov nazovi predak, prema paleoantropološkim nalazima, star je preko 4 miliona godina, hodao je uspravno. Imao je istu telesnu građu, razlika je samo u kapacitetu lobanje. Sve drugo je skoro potpuno isto, naročito položaj karlice u odnosu na kičmu, koji i određuje da li će se hodati uspravno ili će se pomagati prednjim udovima.

To što nema sličnih petrifikovanih ostataka čovekolikih majmuna, znači samo jedno: oni su mlađi od čoveka. Nemaju zajedničkog pretka. Pretpostavka, često iznošena kao gotova stvar, da čovek i čovekoliki majmuni imaju zajedničkog, neposrednog pretka pada u vodu.

I sada, šta čine naučnici? Oni su našli ostatke nekakvog lemura, stare preko 40 miliona godina i po njima to je dokaz da evolucija zaista funkcioniše onako kako nauka tvrdi. E pa neće moći. To niko neće progutati. Sorry.

Čitava ta ujdurma oko evolucionizma i kreacionizma je falš, lažna uzbuna.
Možda je već došao trenutak da se raskrinkaju lažovi. Oni isti koji su Dekarta proglasili za oca racionalizma, i moderne nauke – a Dekart uopšte nije bio racionalista. Uzeli su od njega to što im je bilo zgodno, a sve drugo, ono najvažnije, su zanemarili. Tako je počela prevara. Zapravo, još ranije. Kada je Inkvizicija oslobodila Galileja, a on, kao uzgred, dobacio: Ipak se okreće. Već je tada sklopljen sporazum između crkve i nauke, da deluju zajednički i da maksimalno zbunjuju ljude i da ih podele u dva tabora, kako bi lakše upravljali i sprečili da se širi istinska nauka, ona koja razotkriva svaku neistinu i zabludu.

Uzeti nauku kakva je sada kao meru za poeziju, to je zaista naivno i neuko. Nauka nema konzistenciju, a poezija je ima.

  1. Софија Новак 2. septembar 2009. 7:00 :

Расправа о сигнализму на Метафори, захваљујући појединим учесницима, постаје све комплекснија, узбудљивија и занимљивија.
Почетни и прави озбиљан тон дао јој је смирени и инструктивни текст Амике, иза које, колико сам обавештена, стоји познати књижевник Миливој Анђелковић, један од првих наших писаца који се почео бавити електронским стваралаштвом у свим његовим аспектима.
Текстови Слободана Шкеровића, Скере, песника, филозофа, прозног писца и неуморног борца за сигнализам посебна су прича. Његови бриљантни есеји у књизи ”Химера или Борг”, коју је прошле године објавила издавачка кућа ”Тардис” из Београда, представљају, по мом мишљењу, праву интелектуалну свечаност у овој нашој све мрзовољнијој култури и литератури.
Одличан, зналачки текст Илије Бакића, помало иронично интониран, мислим да ће задати велике тешкоће коментатору да пронађе праве одговоре на замерке које му је овај наш изузетни стваралац упутио. Песник, прозни писац и критичар Бакић, чија се нова књига ”Наставиће се…стрипоприче бр. 1” недавно појавила, такође, у издању ”Тардиса”, уме да погоди право у срж проблема.
Не сучељавајући се више с неким од учесника ове расправе ја ћу покушати да наставим своја, истовремено истичући и туђа, промишљања сцијентизма, јер сматрам да су у сцијентизму ударени темељи нешто каснијег сигнализма и читаве поетике и поезије, како Мирољуба Тодоровића, тако и бројних учесника и сарадника овог за нашу културу изузетно значајног стваралачког покрета..
То што неки читаоци Метафоре тек сада упознају и откривају сигнализам није само њихов проблем већ је превасходно проблем нашег критичарског естаблишмента који последњих година води главну реч, како у књижевним листовима и часописима, тако и у културним рубрикама дневних новина, беспримерно хвалећи, и награђујући, своју клановску сабраћу, а прећуткујући сигнализам и његове ствараоце.
Но и поред тога о сигнализму су, за ових четрдесет година колико траје, одбрањене три докторске дисертација, објављено је двадесетак есејистичких монографских публикација и преко две хиљаде и двеста чланака, приказа, есеја и студија. Зато саветујем читаоце Метафоре, и полемичара који је тражио да му се поброје учесници и сарадници Покрета, да прво погледају одреднице сигнализма на српској и француској Википедији. Ради детаљнијег упознавања пожељно би било погледати сајтове и блогове који су већ препоручени од учесника у овој расправи, као и сајтове Историјског архива Београдa (где је ове године одржана импозантна изложба сигнализма, детаљно приказана и на сајту Архива), Библиотеке Српске академије наука и уметности и Библиотеке Матице српске на којима су презентовани легати сигнализма.

  1. Zlatko Pangarić 2. septembar 2009. 15:53 :

Slobodane, iako je kontekst tvoje argumentacije drugačiji, moram ti zapravo zahvaliti pošto „dokazuješ“ svakim svojim prilogom kako je nauka duboko pogrešna, proizvoljna i štetna, kao i spoj takve nauke sa poezijom. Ti to tvrdiš za današnju nauku koja je ideološko oruđe za vladanje, ali protežeš „zaveru“ sve do Galileja – pa u taj vremenski raspon svakako spadaju i Todorovićeve šezdesete (Todorović se „ponadao“, itd.).
Ako uzmemo da ja nisam u pravu, sve skupa gledano, sa tvojom argumentacijom, dokazujemo polako kako je projekat scijentizma bio pogrešan tih šezdesetih, a pogotovo danas.

  1. Zlatko Pangarić 2. septembar 2009. 16:24 :

Ili drugačije rečeno: I Todorović je samo žrtva zavere Inkvizicije i Galileja!

  1. Skera 2. septembar 2009. 17:27 :

Što se scijentizma tiče, već sam rekao: scijentizam je došao do naučnog metoda, koji se u poeziji zove “stohastički metod”. Tada i počinje signalizam, a scijentizam ostaje kao poletni pokušaj da se u poeziju unese osvežavajuća novina. Nauka je tada još bila primamljiva i egzotična delatnost, iznad svega kao avantura duha – pa šta je tu neobično ako je jedan pesnik poželeo da poveže ove dve oblasti duhovne delatnosti?

Druga je stvar što se ljudsko društvo zaglibilo i što u njemu glas imaju samo oni koji su još uvek glavom iznad vode, a ovi što tonu ili su potonuli postoje samo kao kolateralna šteta.

Principijelno gledano, postoje dve vrste poezije. Jedna se koristi jezikom takvim kakav je dat u tradiciji, jer je svrha da se izloži određen sadržaj. To je sasvim legitiman metod, razume se, ali on se najbolje može primeniti kada se piše proza. Drugi pristup je onaj gde se pesnik bavi samim jezikom. Jezik i semantika, plus značenje kao ideološki momenat, postaju predmet analize pesnika – i to se čini na naučnoj, a ne na kvazi-naučnoj osnovi. Drugi je problem što neki naučnici nemaju pojma o čemu se u poeziji zapravo radi, pa se tome smeju sa svojih nekoliko stopa visokih vrhunaca.

Pesnik se može baviti i filozofijom i naukom, niko mu to ne može osporiti, i koristiti materijale i metode ovih duhovnih disciplina u svom postupku.

Bavljenje takozvanom “kompjuterskom poezijom” je u trenutku pojave šire primene kompjutera svakako bilo veliki izazov, ne samo da bi se shvatilo šta su to zapravo kompjuteri, mašine za obradu podataka već i da bi se videlo da li postoji mogućnost da se iskoriste kao pesničko oruđe. Kompjuteri su, kao računske mašine, idealni za statističku obradu jezika, a u širem smislu, kao sredstvo uz pomoć kojeg je uspostavljena svetska mreža za razmenu informacija, podigli su praktično iz mrtvih čitaoce poezije i omogućili razmenu pesničkog iskustva u svetskim razmerama.

Signalizam je danas pristupačan svakome na kugli Zemaljskoj uz pomoć interneta, i na internetu se može lako doći do signalističkih radova, naročito se može ostvariti uvid u ogromnu pordukciju vizualne poezije, kojom se signalizam posebno bavio od samog početka pa do dana današnjeg. Vizuelna poezija je sigurno najzastupljeniji oblik umetnosti na internetu. Ti, Zlatko, možeš da kažeš da je uloga nauke u ovom slučaju samo pasivna, kao tvorca određene tehnologije, ali je nauka i te kako odgovorila na neke osnovne ljudke potrebe za komunikacijom ove vrste, a signalizam je od samog početka, praktično u anticipaciji, predvideo ovakvo sintetičko sredstvo komunikacije.

Daću samo par linkova, prijatelja i saradnika signalizma, Jima Leftwicha iz Roanokea (SAD), koji veoma aktivno deluje na internetu i povezuje veliki broj stvaralaca iz oblasti poezije i vizuelne poezije.

http://www.flickr.com/photos/textimagepoetry/sets/

http://jimleftwichtextimagepoem.blogspot.com/

Iz profila ovog slikara, pesnika i vizuelnog pesnika, može se doći do mnogih drugih linkova i stvaralaca koji objavljuju svoje radove na internetu. Prosto je neverovatno kolika je produkcija poezije na internetu i koliko je ova igračka zvana kompjuter pomogla umetnicima da dođu do sasvim novog sredstva izražavanja.

Leftvič i sam eksperimentiše kompjuterskim programima, baš onako kako je Miroljub Todorović na samom početku (Kiberno) i sam radio. Recimo, on koristi automatske prevodioce s jezika na jezik, i posle nekoliko puštanja teksta kroz taj program, gde se tekst na engleskom, na primer, tretira kao francuski tekst, pa se prevodi na nemački, pa opet nazad na engleski – dolazi se do veoma zanimljivih efekata i “zbrke” u jeziku i značenjima, na kojima umetnik dalje interveniše i dobija čisto poetske rezultate. O ovoj temi je i jedan od najvećih američkih pisaca Philip K. Dick pisao i zbijao šale na račun novih tehnologija (Galactic Pot Healer).

Nauka i književnost odavno idu ruku pod ruku, to je čitava oblast u književnosti i naziva se Naučna Fantastika. Načini na koji se javlja interakcija između nauke i poezije su raznovrsni. Oduševljenje naukom, zapravo potencijalom koji postoji u nauci, postojalo je u mnogim avangardnim pokretima. Jedan od najboljih primera je i futurizam u slikarstvu i poeziji, s početka 20. veka. Najintenzivnije poigravanje nauke i umetnosti događa se u poslednjih pedeset godina u pop kulturi. Nauka je česta tema u svim umetnostima koje su nikle u okviru pop kulture, od stripa i animiranog filma, do igranog filma i konceptualne umetnosti. Besmisleno je insistirati na tome da nauka nema nikakvih dodirnih tačaka s umetnošću.

  1. neko 2. septembar 2009. 20:46 :

још сам ту и праљтим ваше коментаре. примећујем како се прозива наука и то само неке од њених врста. и раније су поједине научне дисциплине биле укључене у песничко искуство на овај или онај начин – историја, психологија, филозофија зашто се то губи из вида? ко то и зашто сужава територије песничког интегритета

  1. neko 2. septembar 2009. 20:57 :

‘а шта је са језиком? То је научни сегмент који је ваљда најважнији за уметност о којој расправљамо?

  1. neko 2. septembar 2009. 21:02 :

каД ВИДИМ БРОД ЈА МИСЛИМ БРОД И ПИШЕМ ОНО ШТО ЋЕ ПРЕДСТАВЉАТИ ТАЈ БРОД У МОЈОЈ СВЕСТИ ЗА СВЕСТ ДРУГОГ КОЈА МИ ЈЕ ВАЖНА У ДАТОМ ТРЕНУТКУ. АКО ЋЕМО КОМУНИЦИРАТИ БЕЗ ЈЕЗИКА, ОБРАТИЋЕМО СЕ ПАГАНСКОМ ОБРЕДУ И ОБИЧАЈИМА КОЈИ У СЕБИ НЕ УКЉУЧУЈУ РЕЧИ ВЕЋ САМО ПОКРЕТ И ОДРЕЂЕНЕ РАДЊЕ. ЈЕ Л` ТО ЦИЉ ЌА КОЈЕМ СЕ ТЕЖИ

  1. Skera 2. septembar 2009. 21:29 :

Reči, a naročito simboli, kao posebna vrsta reči, podrazumevaju određeni sadržaj koji onaj ko ih čita mora da zna. U praksi je, međutim, redak slučaj da svi podrazumevaju isto pod određenim znakom.

Zbog toga pesnik manje teži tome da rečima opisuje određene pojave, nego upravo udarajući po rečima kao nosiocima pretpostavljenog ali ne obavezno i definitivnog značenja, ukazuje na problem i tera čitaoca da o stvarnosti rasuđuje na osnovu iskustva a ne na osnovu nejasnih ideja o značenju istih.

Reč brod skoro ništa ne govori o nekom konkretnom brodu, pošto brodova ima mnogo vrsta, a u našem iskustvu je ograničen broj brodova koje smo videli ili smo njima plovili.

Ovo važi za skoro sve reči. Reči su veoma daleko od iskustva stvarnosti i trebalo bi da se i same tretiraju kao neko čudo ili misterija i da se na taj način od njih traži nešto drugo od toga da budu samo oznake “neke tamo poznate” stvarnosti. U pesmi reči postaju stvarnost za sebe i u tome je veći deo tajne poezije.

Gestovi takođe mogu da budu izraz poezije, postoji tzv. gestualna poezija. Obično se izvodi uživo ili se fotografijom hvata određeni gest. Naravno, govor se ne služi samo govornim jezikom, već i svakom drugom mogućnošću artikulacije namere.

Izlaženje iz reči i jezika, kao tamnice smisla i načina poimanja, glavni je posao pesnika.
Pesnik, pre svega, odustaje od ubeđivanja čitaoca u istinitost onoga što tvrdi. Za priču je bitno da je konzistentna a ne da li je istinita ili neistinita – otuda, naravno, fikcija i fantazija dominiraju književnošću. Sama ta činjenica govori o tome da je stvaralački čin nezavistan od uvreženih shvatanja i da takav čin zapravo i daje doprinos koji se očekuje od umetnika – nešto novo, i, razume se – vredno. Nažalost, ima ljudi koji svoju sliku stvarnosti suprotstavljaju svakom kreativnom postupku i površnim poređenjem sličnosti sa svojom predstavom automatski deklasiraju sve što se ne uklapa u šablon.

Ono što vredi u poeziji i umetnosti uopšte, nije samo mogućnost reinterpretacije stvarnosti koja se troši u slikama i predstavama koje umetničko delo nudi, već je na raspolaganju primaocu umetničkog dela i sam postupak kojim se dolazi do te nove stvarnosti. Umetnost je uvek suprotstavljena monopolu nad značenjem, nad samim jezikom.

  1. Skera 3. septembar 2009. 11:46 :

Citiraću ovde Živana Živkovića, koji u tekstu “Vizuelna, gestualna i objekt-poezija” kaže (i on zapravo citira):

“Guljermo Dajzler (Guillermo Deisler), u belešci o antologiji signalističke poezije, objavljenoj u časopisu „Signal”, u dvobroju za 1971. godinu („Signal”, br. 4–5, 1971), zapazio je upravo opredeljenje naših pesnika za jednu „otvoreniju” komunikaciju s publikom. Dajzler kaže: „Međutim, gotovo kod svih pesnika ove antologije oseća se duboka zaokupljenost problemom izlaska iz sistema linearnog, isključivo literarnog iskaza, korišćenjem dostignuća jedne otvorenije komunikacije. Još je očiglednija briga da se sistem znakova upotrebi kao sredstvo za destrukciju jezika na kome se zasniva tradicionalna književnost. Uočljiva je široka upotreba slova kao vizuelnog elementa, ne zvukovnog*), ni literarnog premda ga, takođe, srećemo kako nam nudi zvukove, na primer u konkretnoj poeziji**). Kaligramske ***) pesme, pesme u procesu****), uvek su unutar jedne linije veoma inteligentne, intelektualne, pripremajući pre svega prostor za novi poetski jezik, ostvarujući tako jednu mogućnost različitu od onih koje su u Italiji predlagali na primer, Luciano Ori: ’vizivna poezija kao proleterska alternativa književnog kapitalizma’, ili Clemente Padin u Urugvaju, koji se zalaže za razaranje ’dela’ kao supstituta realnosti. Taj put jugoslovenskih pesnika pojavljuje se, konačno, kao inteligentna šansa da se umakne linearnoj manipulaciji pisanja i da se savremenicima, i onima koji će doći, obezbedi jedna drugačija, vrednija mogućnost čitanja.” ”

Problem linearnog u jeziku je problem ideologije. Sagledavanje događanja u nizu jeste proizvodnja vremena. Vreme je baš to – način na koji se organizuju podaci, bilo čulni input, bilo misli. Vreme je način na koji se misli. Takođe, vreme je i način na koji se gleda – oko “šara” po vidljivom i organizuje vidljivo u neprekidnom toku kao “sliku”.

U jednom trenutku, kao npr. u renesansi, dominantan način sagledavanja stvari postala je “centralna perspektiva”. I to je, naravno, ideološki konstrukt. Način na koji se stvari sagledavaju, linearno, centralno, itd. nije deo umetničkog postupka. Zbog toga se pesnici, ali i filozofi, bave dekonstrukcijom jezika, odnosno dekonstrukcijom onog ideološkog načina gledanja na svet (to se odnosi i na aristotelovske kategorije).

Naravno, ova borba za oslobođenje od ideologije, prisutna je i u nauci. Naročito je stvaranje kvantne fizike doprinelo dekonstrukciji linearnog, mehanicističkog, centralnog i sl. sagledavanja prirode, tj. stvarnosti uopšte.

Prema tome, i na ovaj način, dekonstrukcijom ideološkog u jeziku, objedinjuju se različite oblasti ljudske delatnosti (govora pre svega), pa je i tu spoj poezije i nauke očigledan. S ove tačke gledišta umetnik je u dobroj prilici da razume i sagleda šta se zaista događa u nauci, šta je ono suštinsko što nauka nudi u kognitivnom smislu. Umetnik se mnogo manje zanima za tehnički, inženjerski aspekt koji se javlja u praktičnoj primeni naučnih dostignuća. To je već pitanje sadržaja a ne razumevanja principa, i taj aspekt se eksploatiše u naučno-fantastičnoj literaturi.

Razbijanje molekula i atoma na sastavne elemente jeste isto što i razbijanje rečenica i reči na slova i inetrpunkcijske znake. Ovakvo razbijanje oslobađa energiju, i u oblasti fizike elementarnih čestica ali isto tako i u oblasti jezika, i šire shvaćenog kao neverbalne artikulacije: vizuelne, gestualne, konkretne, plastične, itd.

Apstraktna umetnost, naročito očevidna u slikarstvu, razvila se i u muzici, plesu, pa i u pozorištu i, na kraju, i u poeziji. Stohastiči metod nudi tu mogućnost da se ono apstraktno predstavi pomoću jezika: jezik se razara tako da pesnik više ne manipuliše značenjem koje nose reči i pojmovi, već se mnogo više bavi energijama koje se oslobađaju – a to i jeste definicija apstraktne umetnosti: predstavljanje tokova sile.

Dakle, stohastička, afazijska, apejronistička, autistička, minimalistička poezija jeste apstraktna poezija. Signalizam je tu uložio najveći napor.

Pošto se i sam bavim slikarstvom, i to apstraktnim, prvo sam pokušao da eksperimentišem s fugom u poeziji. Fuga je naročito prikladna u muzici, zbog toga što se u muzici mogu pratiti linije sile paralelno, a u poeziji i uopšte u jeziku je to nemoguće zbog isključive jedno-linearnosti teksta. Razaranje te linearnosti se pojavilo kao ključni momenat u pokušaju da se jezik oslobodi pravolinijske tiranije.

Efekat paralelnosti u jeziku je teško postići zbog kvaliteta čula kojim se jezik opaža. Oko i uho mnogo brže opažaju utiske i lakše ih organizuju u kompozicije: slika, akord, harmonija, a u jeziku vreme protiče mnogo sporije i kompozicija se zaista prikazuje više u vremenu nego u prostoru.

Razbijanjem linearnog jezika, razbija se, kvari se i čulo koje organizuje tu vrstu podataka – sam razum, shvaćen kao reflektor, kao refleksija. Jasno je da kod apstraktne umetnosti, kod stohastičke umetnosti, razum ustupa svoj tron umu, meditativnoj sposobnosti čoveka koja se koristi svojim iskustvom, znanjem, analitičkom sposobnošću, tako da signalistička umetnost pre svega apeluje na našu kognitivnu sposobnost, a sposobnost refleksije je sporedna u poimanju umetničkog dela.

Oni koji su nauku shvatili samo kao proizvod racionalnog, refleksivnog, tj. reaktivnog mišljenja u potpunosti su odsečeni od ovakvog iskustva. Otud i toliko nerazumevanje i odbijanje da se umetnost prihvati kao aktivni sudeonik u kognitivnom napredovanju čoveka.

Signalizam je apsolutno protiv reaktivnog u umetnosti. Reaktivno ponašanje je uslovljeno ponašanje, a uslovljeno je upravo ideološkim momentom koji sili na linearnu organizaciju opaženog. Takva ideološka postavka uopšte ne dozvoljava kreativno delanje. Ne dozvoljava se ništa što ne proizlazi iz već opaženog i organizovanog.

A stohastički metod je upravo suprotan tome. on uzima “slučaj” kao svoj oslonac, a taj slučaj je uvek ispred, u neposrednoj budućnosti, bez ikakve veze s onim prošlim.

U signalističkoj umetnosti slučaj je glavni, kreativni oslonac dela koje nastaje, i on se odvija sada, pa se tako ne razaraju samo linearni sistemi jezika, kao ideološke konstrukcije i matrice, već se i sami pojmovi prošlog i budućeg ukidaju za račun sadašnjosti (ukida se percepcija vremena) kao i prostora, jer se sve svodi na onu tačku u kojoj se dešava događaj – čin neuslovljenog stvaranja.

To je upravo ono čime se bavi i kvantna fizika, svođenje vremena i prostora na jednu tačku jeste stohastički postupak, jeste bavljenje energijom na račun materije koja “nestaje” zbog toga što nestaje sama percepcija kao osnov uslovljenosti. Kvantni skok je moguć samo primenom stohastičkog metoda – a ideja o prelasku kvantiteta u kvalitet (koja je izražena onom čuvenom Ajnštajnovom jednačinom) se ukida. Ona ne važi. Iz nje se neće dogoditi kvantni skok, od materije ka (stvaralačkoj) energiji.

  1. neko 3. septembar 2009. 12:39 :

ово је стварно интересантно, али ја не могу одустати од речи, напротив. На некој слици Ван Гог нема нити једне речи али се ми одушевљавамо и доживљавамо је као уметничко дело, тј. поезију у ширем смислу. Неки уметник сликарске вокације може да посматра слова као графијске знаке али је то далеко од укупне функције тог знака/гласа у речи и речи у песми. За разлику од сликарског платна које се не може превести, тешко га је препричати, немогуће изговорити напамет – са песмом се то ради. И сада, док песник може у песму да уграђује елементе појавне стварности, мост на пример, да би тиме постигао неки ефекат (сликарски, по свему судећи) или уносећи знак + (плус) којим би могао да обогати свој израз и шире интерпретира стварност – дотле, дакле, грађевински инжењер нема намеру да између првог и трећег спрата стави синтагму ”други спрат” уместо материјала који му је за то предвиђен мада би то можда волео да може да уради.
Реч ”брод” сама за себе нема могућност да представи све могуће појаве брода, на пучини, на отвореном мору, малог бродића или брода носача авиона,чак има и одређена значења која се семантички не поклапају са овом мотивацијом која нам је прва пала на ум, али су сва та значења пронађена и дефинисана у језику; за она која нису тражење ће им бити опет у језику. зар језик то више није у могућности да ради. Што се математике тиче, зар мени самом није деловало као чиста поезија још у средњој школи представа о хиперболи која иде у бесконачност (то је ивица школске табле мада се и по зидовима ишло у заносу открића) па се отуда и враћа а не зна се ни кад ни где се тај додир остварује и где је то бесконачно. И Нушић се разним феноменима на свој начин позабавио у Аутобиографији, и други свакако. Поезија је тако умела да чува своју надмоћ над другим сазнајним делатностима људског духа.

  1. Skera 3. septembar 2009. 15:29 :

Postoje u arhitekturi različiti eksperimenti…
Postoje piramide s jasnom funkcijom, recimo oltara ili žrtvenika, a postoje i piramide u Gizi koje nemaju ama baš nikakvu jasnu funkciju, a to da su pravljene da bi bile grobovi je mnogo naivno da bi se u to poverovalo. Ili su zaista zbog toga pravljene, ali je onda i te kako jasno da su samo proizvod rada jedne idiotske ideje i ništa više od toga. Monument čovekovog robovanja idejama…

U matematici su upravo one funkcije koje teže nečemu ali ga nikako ne dosežu, slične poeziji, jer stalno proizvode napetost, energiju. A jednačine tipa 2+2=4 potroše svu energiju na materijalizaciju sopstvene logike i nemaju neophodnu živost. To je prava entropija.

Nušić, kao i Ćosić, imali su izvanredan smisao za humor i stalno su proizvodili apsurdne situacije (tipa funkcije limesa) i tako održavali napetost u svojim delima. Ima kod Nušića jedna epizoda gde nastavnik dokazuje kako po etimolozima kokoška lako može da postane petao…

I avanturistički roman upravo počiva na tome – avanture iskrsavaju po stohastičkom metodu, uvek su nešto neočekivano i zahtevaju pun angažman junaka.

  1. neko 3. septembar 2009. 18:22 :

то да по некој претпостављеној логици ствари од кокошке може да постане петао је песнички ентузијазам којег је Нушић свакако имао. А и да 2+2=одбојка на плажи и то је могуће…

  1. Софија Новак 4. septembar 2009. 8:59 :

Поред одељка из збирке ”Планета” под називом ”Научна испитивања на Планети” у коме је Тодоровић помоћу кратких дискурзивних фрагмената, формула, графикона и поетских целина промишљао и постепено дефинисао своју поетику сцијентизма, Корнхаузер је анализирао и оно што се у овом нашем покрету сматра правим манифестима сигнализма/сцијентизма. То су текстови из 1968, 1969. и 1970. године.

У овим манифестима, наглашава пољски есејиста, Тодоровић заговара нове могућности песничке употребе језика на које га инспиришу неке научне теорије и развој савремене научне мисли од Болцмановог разбијања механицистичке слике света, преко Макс Планкове теорије кванта и Ајнштајнове теорије релативитета до нових открића у астрофизици и биологији. Тодоровић своју визију нове поезије заснива на разбијању језика и ослобађању језичке енергије којом ће се остваривати сасвим другачији поетски резултати него у традиционалистичкој поезији. Та визија, као што видимо, инспирисана је научним теоријама о саставу материје и могућношћу да се она разбије на своје саставне делове молекуле, атоме и друге честице, ослобађајући притом, често, разорну енергију.

На томе је Тодоровић изградио основу своје оригиналне и превратничке поетике и поезије. Ту се, наглашавам, и јасно уочава оно првобитно, иницијално остваривање синтезе науке (егзактних наука) и поетске мисли.

Истовремено овај песник открива и моменат игре као важан чинилац у људском стваралаштву. Новина је што Тодоровић игру открива у научној сфери, у оним облицима, предметима и призорима којима се бави наука. Тако ће он у једном мини есеју, из првобитне фазе сцијентизма (види ”Поетику сигнализма”, стр. 9), забележити:

”Материја врло често поставља духовите замке људском интелекту (…) Оне су производ њене плаховитости и жеље за игром. Материја је сва прожета жељом за игром. У томе је и суштина њене дијалектичке природе.

Разни облици у којима се материја испољава очигледни су примери њених духовитих играрија: посебна структура елемената, једињења, агрегатна стања, разноврсност структуре Космоса. Привидна необавезност тих играрија може бити озбиљна препрека која често доводи у недоумицу логичан и систематичан научни дух, али зато никада не може збунити песника, његову машту и смисао за чудесно. Песник је и сам играч и он у сваком тренутку може прихватити игру. Зато и кључ за коначно сазнање суштине Материје и Свемира није само у рукама научника већ и у рукама песника.”

Ове ће се базичне идеје у Тодоровићевој стваралачкој пракси даље ширити и развијати у бројне нове песничке методе и жанрове, како оне вербалне: сцијентистичка, алеаторна, стохастичка, шатровачка и апејронистичка поезија, тако и оне невербалне: визуелна, објект поезија и друге.

Афирмативно мишљење о првобитној фази сигнализма сцијентизму и манифестима којима је он исказан наћи ћемо и код других проучавалаца овог нашег неоавангардног стваралачког покрета. У својим докторским дисертацијама, где се опширно баве и поетиком и поезијом сигнализма, Живан Живковић и Миливоје Павловић веома важно место дају сцијентизму. И за њих је он основа каснијег експлозивног развоја креативних метода и жанрова у сигнализму.

Тако ће Живан Живковић у својој књизи ”Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса” поводом ”Манифеста песничке науке” рећи да се у њему ”до детаља развија основно манифестно језгро, у заметку дато у ”Коментарима” збирке ”Планета”. Реч је, наставља Живковић, о неопходности синтетизовања егзактног (научног) и песничког (имагинативног) искуства. Достигнућа појединих наука (физика, хемија, биологија, математика, астрономија) отварају ‘нове странице реалности’ или творе нову реалност, али пред њима, сматра Тодоровић, песници ‘затварају очи’ или ‘престрашено окрећу главу’ и на тај начин исказују немоћ да се на прави начин суоче и комуницирају са својим временом и збиљом. (…)

Основне поставке ‘Манифеста песничке науке’, закључује Живковић, у часу када се манифест појавио, деловале су као ‘бомба’ и међу песницима и међу критичарима српске поезије у другој половини шездесетих година. Доминантни став и једних и других према овоме манифесту био је неверица у могућни преображај поезије, тј. у њено уједињење с науком. Песничка пракса оснивача сигнализма припремила је још већа изненађења и једнима и другима, посебно ‘контролорима’ поетских кретања у српској књижевности, пред сам почетак седамдесетих година. Темељи нове поетике већ су постављени”.

Према речима Миливоја Павловића, у књизи ”Авангарда, неоавангарда и сигнализам”, ”Револуционарни обрт који су сигналисти са сцијентистичком поезијом унели у песничко стварање односи се на увођење научног дискурса у текстуру песничког исказа, чиме је обеснажен један од темељних канона традиционалних модела песничког изражавања. С друге стране, песнички језик је на тај начин ушао у једно ново и сасвим неистражено стваралачко поље, које је дотле било ван поетског видокруга, и ту нашао огроман потенцијал за стварање дотле некоришћених метафоричких исказа. Сам поступак могао се доживети као једна нова форма очуђења (онеобичавања) песничког говора, у смислу који су овај стилистички поступак дефинисали руски формалисти).”

Овде се сада поставља једно важно питање, независно од поетике сцијентизма и манифеста, шта су Тодоровић и његови следбеници остварили у поезији инспирисаној науком? За ширу информацију о томе (посебно о другим песницима сцијентизма) упућујемо на књиге Живана Живковића и Миливоја Павловића. Ми ћемо се овде ограничити на приказ рецепције, у нашој критици, само две, од три или четири Тодоровићеве збирке које улазе у корпус сцијентистичке поезије. То су поеме ”Планета” (1965) и ”Путовање у Звездалију” (1971).

Већ на самом почетку, поводом појављивања ”Планете” (1965), речено је да она представља ”нови звук у српској поезији, ван сваке сумње”.

За младог песника Милована Витезовића ” ‘Планета’ казује Тодоровића као авангарду. После Винавера ова поема (за мене, истиче Витезовић), представља један од највећих експеримената у нашој најновијој ПОНАДГРАМАТИЧКОЈ ПОЕЗИЈИ”.
(”Сусрет”, 1966)

По Милану Комненићу (у ”Студенту”, 1966) ”на замишљеној и без даљинара фиксираној планети, Тодоровић тражи исте оне односе који владају на Земљи. Стога његове песме, иако са фантастичном фабулом и амбијентом, нису никаква врста science-fiction-a, већ поезија нове оријентације.”

Чак и после више десетина година од њиховог појављивања сјај ”Планете”, ”Путовања у Звездалију” и интересовање за сцијентизам неће избледети:

”Тодоровићева збирка песама Планета, објављена 1965, а уобличавана пет година, открива другачији песнички сензибилитет и назоре према свету и онтосу песме. Сама помисао – на који је ова књига упућивала – да се може певати о атмосфери, гравитацији, кристалима, јајету, протоплазми, деловима цвета или скакавцима – била је јавна јерес, а такве песме априорно су разумеване као антипоезија. Међутим, изразито поетски елементи, интензитет доживљаја, визионарство и хуманизовање света изван човека – демантују претпоставке да је Тодоровић већ својом првом књигом ‘поништио’ поезију.”
(Живан Живковић у књизи ”Сведочења о авангарди”, 1992)

”У склопу сцијентизма настала је Планета (1965), прва песничка збирка Мирољуба Тодоровића која је у његовом сад већ импозантном и многоструком опусу, до данас сачувала поетску необичност и лепоту новине”.
(Милош Бандић у часопису ”Књижевност”, 1989)

” Поема Путовање у Звездалију, друго Тодоровићево дело из периода сцијентизма, започето готово напоредо са Планетом, завршено 1967, објављено је тек 1971. године. Обе поеме тематски чине једну целину, али се по много чему и разликују. Једном приликом песник је изјавио да је са Планетом створио један свет, док га је са Звездалијом опевао.”
(Миливоје Павловић у књизи ”Кључеви сигналистичке поетике”, 1999)

”О каквим је новоосвојеним значењским просторима реч, о просторима оплођеним асоцијативним низањем и сустизањем речи, најбоље показују песме из поеме ПУТОВАЊЕ У ЗВЕЗДАЛИЈУ, за које се сликовито речено – може казати да их није испевала сама песникова имагинација него и занос посебне врсте, раскош лексички богатог фонда, необичне сложенице и неологизми (ово су такође облици очуђења језика) несвакодневне слике и чињенички згуснута фраза – зраче снагом која не може остати непримећена.”
(Живан Живковић у књизи ”Сведочења о авангарди”, 1992)

”Сцијентизам је означавао нов начин мишљења, коришћење достигнућа науке у песничкој игри која је имала за циљ проницање у свемир и поистовећивање с њим.”
(Јулијан Корнхаузер у књизи ”Сигнализам српска неоавангарда”, 1998)

”Неоавангардне тенденције у српској поезији после другог светског рата највише су дошле до израза у сигналистичкој поезији Мирољуба Тодоровића. Па док је с једне стране, та поезија значајно проширила сазнајне границе и обогатила жанровски профил савременог српског песништва, дотле, с друге стране, у раној фази стварања овог песника постоји лирско језгро певања о материји које је померило границе космичке инспирације у модерној српској лирици.”
(Милослав Шутић , ”Антологија модерне српске лирике 1920 – 1995, 2002)

  1. Zlatko Pangarić 4. septembar 2009. 16:07 :

„Достигнућа појединих наука (физика, хемија, биологија, математика, астрономија) отварају ‘нове странице реалности’ или творе нову реалност…“

Sve što je Todorović uradio tiče se isključivo poezije i jeste poezija – ali da je ta poezija pomerila nešto u shvatanju realnosti, da je učinila ili značila neki „doprinos“ nauci o materiji – a tu je suština mojih komentara – e to nije tačno. Najavljeno jedinstvo se nije desilo, kao ni najavljeni prodori u razumevanju materije i kosmosa. Otvoreni su samo novi svetovi/prostori umetnosti.

  1. Amika 4. septembar 2009. 18:48 :

Мирољуб Тодоровић је пре свега песник и његово интересовање за науку је тражење могућности да се она више укључи, да се приближи поезији. Јединство је немогуће као остварење, али је могуће као оријентација на хоризонту, као приближавање поезије и науке. Пример је, тада названа, «компјутерска поезија» која је остварила поједине антологијске песме у неколико збирки: «Сигнал» и «Kyborno», 1970, «Фортран» 1972. године… Наслов последње наведене збирке је уједно и назив једног од компјутерских «језика», а књига је сачињена од ручно повезаних перфорираних компјутерских картица, у тиражу од 47 примерака, са дописаним словима-текстом.

Тај провокативни «самоиздат» на компјутерском материјалу, осмишљен, обликован, исписан руком и реализован од стране песника изванредно симболише ситуацију у којој се данас налазимо: компјутер, односно наука нам даје нов материјал, подлогу, множину нових могућности и избора алата које треба креативно употребити. Ми, данас, свакодневно припремамо наш «Фортран» који се сада зове «Ворд- Перфект- Експлорер- Фотошоп- Кварк…» и ко зна каква све издања поступајући, у суштини исто, као Тодоровић 1970. године док је осмишљавао и реализовао своју «Фортран» књигу.

Уметност, и поезија су данас моћно подржани многим новим могућностима које доскора нису постојале. А то је велики корак за јединство са науком – за поезију, али мали за науку. Она своје велике кораке и поетику простора/времена, струна, игре кваркова, тражи на другој страни.

  1. Skera 4. septembar 2009. 19:56 :

U jednoj svojoj priči-pesmi sam postavio hipotezu, koju tretiram kao činjenicu, da se u unutrašnjosti Sunca nalazi – voda! I da je najviša temperatura Sunca zapravo u njegovoj koroni. A pege na suncu su crne – dakle ispod površine sunca, koja ima oko 6.000 stepeni celzijusa, je mnogo hladnije, a ne toplije, što bi trebalo da bude slučaj ukoliko se unutar Sunca i ostalih zvezda odvija vruća fuzija.

I, nedugo posle toga, pročitam vest na internetu, da su naučnici koji rade za Američku Mornaricu u laboratorijskim uslovima ostvarili – hladnu fuziju!

Aha! Šta sad? Da li je moja intuicija prodrla dublje u tajnu Sunca od uobičajenih naučnih teorija koje se smandrljavaju očas posla čim se dogodi neko novo otkriće?

Hoće li se sada naučnici baciti u potragu za izvorima hladne fuzije u svemiru, ili će nas ubeđivati kako je hladna fuzija čisto ljudski pronalazak i da je uopšte nema drugde u svemiru?

Pravo da vam kažem, veoma sam radoznao i s nestrpljenjem očekujem neko suvislo objašnjenje, zbog čega je hladna fuzija do sada potpuno nedostajala u naučnim kozmogonijskim teorijama…

Hladna fuzija, nasuprot vruće fuzije – pa ona je očigledno efikasnije sredstvo za transmutaciju elemenata od ove druge, sigurno troši manje energije.

Ali, na stranu to, zanimljivo je koliko pesnička intuicija, ne prosto imaginacija, može da nasluti neke stvari i prilično adekvatno razvije čitav svet iz toga, a racionalnom mišljenju, u koje se mnogi previše uzdaju, treba toliko vremena da shvati o čemu se tu radi i kakvi su principi na delu.

  1. Zlatko Pangarić 4. septembar 2009. 20:30 :

Moje je mišljenje da ljudski mozak radi tako kako radi, tj. mi neprestano o svemu stvaramo teorije. Kada čujemo galamu kod komšija mi smišljamo teoriju da objasnimo to što se događa, pomoću iskustva, prošlih događaja, itd. Tako mogu da se rode i teorije o Suncu. Sasvim je druga stvar to dokazati, napraviti uređaje, razraditi terminologiju i matematiku, napraviti uređaje, povezati to sa ostalim znanjem, i ponavljati to milion puta.

  1. Skera 4. septembar 2009. 20:39 :

Problem je u tome što uređaji postoje, ali je učitavanje, odnosno tumačenje podataka pogrešno, takoreći – tu vlada “žuta mrlja”.

Po meni, problem je ideološke prirode, a ne “naučne”.

  1. Skera 4. septembar 2009. 20:47 :

Evo jednog konkretnog primera moguće interakcije između poezije i nauke. To je jedan kvazi-haiku koji sam danas napisao:

Биљке

Неки људи верују
Да се биљке
Не крећу

Po naučnoj kategorizaciji, biljke se, za razliku od životinja, ne kreću, nemaju organe za kretanje (sem nekih izuzetaka). Ne tvrdim da je to jedina kategorizacija koja postoji, ali ova je dobra kao primer ograničenosti izvesnog načina tumačenja prirodnih pojava.

Ali tvrditi da se biljke ne kreću je zaista sumanuto. Kakva je vrednost takve naučne tvrdnje? Veoma ograničena.

Drvo ispred mog prozora je stalno u pokretu. Ja uopšte ne mogu da ga tretiram kao nešto statično. To bi bio ogroman previd, i koliko samo bogatstvo mogućnosti proizlazi iz te male korekcije u percepciji, koja je uslovljena ideološkim, pravolinijskim promišljanjem.

  1. Zlatko Pangarić 5. septembar 2009. 9:15 :

Amika, hvala ti na odmerenom komentaru. Konačno me neko nije popljuvao – pa onda nastavio sa svojom pričom. Svi koji ste pročitali „Komentare…“ videli ste da sam se ograničio striktno na scijentizam, na upotrebu naučnih pojmova i teorija.

Ako iz priče isključimo kompjutere… od nauke gotovo ništa ne ostaje pesnicima na raspolaganju…Kažem to već drugi put – nije suština ono što promiče na ekranu kompjutera. To je niz tačaka koje mi interpretiramo kao sliku samo zato što je shvaćena fiziologija očnog vida, tj. postoji određeno zaostajanje ili vremenska razlika između draži u oku i odgovora u mozgu. Eksperimentalnu psihologiju su pre dvesta godina inicirali astronomi jer su prvi primetili da različiti ljudi različito reaguju (prelaz zvezde preko meridijana su neki signalizirali ranije a neki kasnije)…Toliko se toga zna o percepciji Slobodane, toliko je toga izmereno i već shvaćeno…Zbog kašnjenja reakcije od oko 200 ms na vidnu draž, mi zapravo razmišljamo uvek o prošlim događajima…Ako znamo da kontinuitet ne postoji tvoja zapažanju o drveću su dobrano „zastarela“…

  1. Skera 5. septembar 2009. 11:43 :

Ha! Zastarelo je i SVE što se zna o zvezdama i Sunčevom sistemu zbog kašnjenja informacije koja isključivo ovisi o svetlosti i radio i drugim talasima. Bavljenje kosmosom i svim vidljivim i osetnim je bavljenje percepcijom i ničim više. Pa i sama psihologija je bavljenje percepcijom.

I to da te je neko “popljuvao” je ništa drugo do percepcija.

To da je ono što je izmereno – shvaćeno, to je tvrdio Nils Bor, a i pre njega su mnogi tvrdili (”čovek je mera svih stvari”).

Zanimljivo je da ljudi koji se bave naukom ne razumeju da je svaka mera proizvoljna, stvar odluke a ne nešto objektivno što dolazi spolja – pomoću nje se i određuje šta dolazi spolja. Zbog toga i uglavnom samo zbog toga naučna teorija ne može da opstane u poeziji jer se raspada pod pritiskom analitičkog uma, a ne može da opstane ni u stvarnosti upravo zbog toga što se percepcija dopunjava novim načinima opažanja i to radikalno menja horizont – da ne kažem “horizont događanja”.

Možda je taj hipotetički spoj nauke i poezije, kako ga je pesnik zamislio, zapravo borba dva načina gledanja na stvari, u kojoj jedan mora da propadne – “There can be only one!”.

Mene čudi da si se toliko ušančio i ne dozvoljavaš sebi da se otisneš dalje od zacrtane granice. A tu granicu si sam zacrtao.

Po mom mišljenju mnogo si bolji kao pesnik nego kao naučnik. Mogu slobodno da potkrepim svoje tvrdnje tvojim stihovima. Kako ćeš bolje shvatiti da se baš u tebi odvija ta borba – ili ako hoćeš napor da se izvrši sinteza pesničkog i naučnog. Ako samo s pozicije nauke proizvodiš meru i primenjuješ je na poeziju, hajde da čujemo šta ima da kaže i druga strana.

Napisao si “Basnu o pčeli i muvi”.
Pa nemoj sada da pričaš samo o pčeli koja zbog sopstvene ograničene vizije ne može da nađe izlaz iz boce.
Zato je tu “kvantni skok” – muva, koja lako nalazi izlaz i mreže percepcije.

Ako je nauka upetljana u percepciju i uobražava da će sve finijom kalibracijom izaći iz boce percepcije kojoj je grlić sve tanji i tanji, njoj zaista treba muva da joj pokaže put…

Pčela ima “žutu mrlju” a u toj žutoj mrlji je – muva. Pčela zbog toga ne zna da muva uopšte postoji!

Ma sigurno postoji način da se to slepilo, urođeno čulima, nekako prevaziđe…

  1. Zlatko Pangarić 5. septembar 2009. 12:18 :

U pravu si da se ta i takva borba vodi u meni. Ne nalazim rešenje. Strah me je da napustim tu jedinu tačku oslonca.

  1. Skera 5. septembar 2009. 13:45 :

Pažnja (percepcija) je ta koja luta, ona ne može biti oslonac.
Namera je oslonac, ali ukoliko cilja dalje od horizonta.

Problem straha je u tome što se on javlja isključivo u mišljenju, a u delanju ga uopšte nema. Aktivni princip isključuje strah (pasivni princip).

Kolebanje naspram trenutka odluke.

Po mom mišljenju, problem se može jedino rešiti iskustvom, ne može se domisliti.

  1. Zlatko Pangarić 5. septembar 2009. 18:32 :

Obično, tvrdi se da šahovska igra ima beskonačan broj mogućih varijanti zapleta i raspleta. To je tačno, ali niko ne treba da ima iluziju da bi u nekoj još neodigranoj, čudesno lepoj partiji, ta igra mogla postati nešto drugo nego igra, da bi se otvorile neke neslućene mogućnosti, itd. Ništa od toga, jer će i u takvoj partiji pravila morati da se poštuju do poslednjeg poteza, a sama igra će se završiti kao nečija pobeda, poraz ili pak remi.

  1. Skera 5. septembar 2009. 19:44 :

Ako bi neki moćni kompjuter igrao šah, on bi imao sve poteze i partije u svojoj bazi i samo bi vadio po potrebi.

Ali gde je onda tu igra?

Zbog čega se šah uopšte igra?

Veliki brojevi su za ljude potpuno neshvatljivi, upravo u tome i jeste magija igre, kao što je to u slučaju šaha.

  1. Zlatko Pangarić 6. septembar 2009. 12:25 :

Slobodane, da li ti je promakla poenta mog komentara, paralela prema poeziji? Zašto stalno ubacuješ priču o kompjuterima?

  1. Skera 6. septembar 2009. 12:42 :

Zbog toga što u poeziji nema poštovanja pravila.

  1. Zlatko Pangarić 6. septembar 2009. 17:44 :

Iz knjige Roberta S. Vudvorta Eksperimentalna psihologija.( Robert S. Vudvort ’’Eksperimentalna psihologija’’, Naučna knjiga Beograd, 1964. ) pogledaj učestalost asocijacija, asocijacija-odgovora na reč-draž IGLA:

Učestalost kod 1000 subjekata i reč odgovora: 160 konac, 158 čioda, 152 oštra, 135 šije, 107 šivenje, 53 čelik, 40 vrh, 26 instrument, 17 uši, 15 naprstak, 12 korisna, 11 bode, 9 zašiljena, 7 pamuk, 6 rad, 5 pomoćno sredstvo, 5 oruđe, 4 platno, 45 krpljenje, 4 pletenje, 4 oštrina, 3 predmet, 3 fina, 3 metal, po 2 (knjiga, dugme, odelo, kaput, švalja, povrediti, hipodermička, industrija, bodenje, mala, bosti, debela, tanka), po 1 (krv, slomljena, kamila, kroše, seći, marljivost, vez, praktična, pomoć, rupa, kuća, domaćica, trud, duga, magnetska, materijal, opravljanje, klinac, ukras, zakrpa, jastuče, sjajna, papuča, šav, hirurg, krojač, korist, upotreba, oružje, žica, žena).

Šta nam ovo govori? Iako nema pravila ko će, i kada će, imati koju asocijaciju na reč „igla“, ovde su gotovo sve asocijacije – i time je prilično dobro određen horizont ljudskog iskustva, ili barem ispitivane grupe ljudi jer se radi o uzorku. Većina ljudi ponavlja asocijacije. Dobar broj ljudi ima i retke/neobične asocijacije. Sada nastupaš ti (misleći kako je to revolucionarni postupak) i smisliš neku asocijaciju koju drugi nemaju – da bi proširio tumačenje sveta, da bi proširio ili dekonstruisao ovu ljudsku psihologiju. Kažeš da time krećeno u novi svet, otvaramo nove svetove, itd.

Da li je to tako? Mislim da ipak ostaješ unutar vlastite psihologije – i ostaješ samo kao jedan mogući odgovor među brojnim drugačijim odgovorima. Tumačenje tvoje izabrane reči moraće da zaroni u tvoju psihologiju i tvoje iskustvo, dok će tumačenje nekoliko najfrekventnijih reči moći da se obavi i iz shvatanja vremena, opštih životnih prilika i interesovanja ljudi. Ja samo tvrdim da sama namera da se otvore nove/neobične asocijacije potkopava „projekat“ jer se radi samo o nameri To je zaista pucanj u prazno…pa ako nešto pogodimo tim bolje… (Todorović je doslovno napisao da na taj put u nepoznato pesnik mora da krene ruku pod ruku sa naučnikom.)

  1. Zlatko Pangarić 6. septembar 2009. 18:46 :

Hteo sam samo da kažem kako mozak tradicionalnog pesnika i signaliste jednako radi. Kada se saznala ova psihologija, semiologija, itd. – signalisti su pomislili da „proces“ uzmu u svoje ruke. Todorović doslovno piše na početku svoje knjige:

„Uzeti veliki list papira iz bloka za crtanje, ili veliki beli karton, pa na njemu
tušem iscrtati reči; posle ih asocijativno spajati i praviti poemu.
Moguće je ove reči iscrtati raznim bojama. Recimo, reči koje bi eventualno
označavale stalne, odnosno trajne simbole u budućim pesmama – obojiti crveno; ostale
obojiti drugačije s tim što bi se bojom gradirao i njihov poetski intenzitet…

Isključiti iz pesama realan svet. Svet stvari i svet bića. Težiti ka poeziji
zamršenih neorganskih i amorfnih oblika. Nešto slično apstraktnom (nefigurativnom)
slikarstvu. Svemu tome potražiti inspiraciju, najpre, u egzaktnim naukama. Pesma bi se poistovećivala sa zvukom (ritmom) i mutnom slikom, nejasnih i nepreciznih obrisa, gde predmeti gube svoj identitet.“

 

[1] 23. avgust 2009. | Kategorija: XXI vek. Tekst, i rasprava koja je usledila, su objavljeni na sajtu www.meta-fora.com .

Advertisements