„Svaka se pojedina stvar apsolutno naziva istinitom po njenom odnosu prema umu od koga zavisi. Zato se veštački stvorene stvari nazivaju istinitim po svom odnosu prema našem umu. Naime, ona se kuća naziva istinitom koja postiže sličnost sa oblikom koji je u graditeljevoj zamisli, a govor se naziva istinitim, ukoliko je izraz istinitog saznanja. Na sličan se način istinitima nazivaju prirodne stvari, ukoliko postižu sličnost sa idejama, koje su u božijoj misli. Istinitim se naime naziva kamen, jer postiže prirodu svojstvenu kamenu prema prethodnoj zamisli božijeg uma. Tako je dakle istina prvenstveno u umu, a tek na drugom mestu u stvarima, ukoliko se one izjednačuju s umom kao svojim ishodištem … Istina stvari se sastoji u upoređivanju sa božijim umom.“

Toma Akvinski

Suma teologije (B. Bošnjak, Filozofija od Aristotela do renesanse i odabrani tekstovi filozofa, str. 230-231)

Neprestano se pozivamo na pretpostavke koje treba prihvatiti – možda ćemo prihvatiti neke i donekle, ali većinu zahtevanih pretpostavki treba realno zadovoljiti. O čemu je reč? Ovde je prepričan jedan misaoni tok koji je tekao u autoru i koji on sada pokušava da izazove u čitaocu. Ako i jedna pretpostavka ne bude prihvaćena indukovani misaoni put se prekida.

  • Istina se utvrđuje samo na dva načina i na dva mesta: prvi način je eksperiment a pripadajuće mesto laboratorija, dok je drugi način sudski proces/postupak a odgovarajuće mesto sudnica.
  • Nemoguće je ta dva „načina“ (eksperiment i sudski postupak) i ta dva „mesta“ (laboratorija i sudnica) preneti na papir (ili ekran) uvek i potpuno.
  • Ja apelujem na Vaše iskustvo, tj. pozivam Vas za svedoka, kao u sudskom postupku. Ako niste spremni da svedočite, ili niste spremni da uvažite dosadašnje pretpostavke dalje čitanje ovog teksta biće suvišno.
  • Definicija koju možete da prihvatite ako ste spremni da se pozovete na vlastito iskustvo (jer moje nema nikakvog dejstva na Vas), koje ste stekli u laboratoriji ili sudnici, glasi da je mišljenje istinito ako se slaže (ako je adekvatno, identično) predmetu mišljenja. To potiče od Aristotela i nalazi se u svakom udžbeniku logike.
  • Imamo dve strane: mišljenje, tvrdnje, rečenice, i sve ono na šta se odnosi to mišljenje, što se tvrdi ili iskazuje o nekom predmetu ili situaciji.
  • Pošto imamo dve strane imamo četiri moguća odnosa. Svakako najzanimljiviji je onaj kada kažemo nešto istinito o nepostojećem ili lažnom predmetu.
  • Kao što vidimo pored istine pojavio se pojam postojanja. Prihvatimo za sada, kao još jednu pretpostavku, da je taj pojam derivat pojma istina. Lažan ili neistinit iskaz ne pogađa/zahvata svoj predmet, pa ta situacija implicira postojanje jednog virtuelnog/neistinitog/nestvarnog predmeta. Kada kažem: „Ovaj limun je sladak“ proizveo sam ujedno i jedan lažan, nepostojeći predmet/osobinu/situaciju. O tome je ovde reč.
  • Da se vratimo na gornji primer. Može se npr. reći: „Pegaz je upravo doleteo.“, i ta tvrdnja je istinitija od samog pojma/predmeta „Pegaz“, jer u određenja izmišljenog Pegaza svakako ulazi da on ima krila i da leti. U razmatranje novog momenta „istinitiji“ nećemo sada ulaziti.
  • Na pomen reči „istina“ mnogi odmah protestuju i jadikuju jer navodno pojam istine podrazumeva da je istina jedna, opštevažeća i da mora biti prihvaćena. Kako ljudi uvek nešto neće da prihvate to istina implicira i nasilje kojim će biti uterana. Ako samo letimično prelistamo udžbenike iz istorije videćemo da nikada nije uterivana istina nego laž. Dalje, veruje se da ako na „naučni“ način „pročistimo“ jezik biće uništena umetnost, nestaće sve moguće i nemoguće nijanse doživljaja, emocija i lirskih uzleta/nadahnuća. Mislim ipak da nas čeka još mnogo uzbuđenja i nadahnuća iza vekovne zavese obmana. Evo, u poslednjoj rečenici sam nabacio pesničku sliku – a ona je razumljiva samo zbog postojanja pozadine standardnog/adekvatnog jezika, a uzbudljiva jer odstupa od standarda.
  • Ako kažem: „Ja se zovem Zlatko Pangarić“, i ako pretpostavimo da sam stvaran i prisutan, da to izgovaram pred svedocima i pokazujem Izvod i Ličnu kartu, DNK profil, rodoslov, itd., samo u tom slučaju je to istinita tvrdnja/rečenica. Ako vi izgovorite tu „istinitu“ rečenicu a nemate Dokumente ona odjednom postaje lažna!
  • Istina se dakle ne nalazi u „istinitim rečenicama“ (definicijama, zakonima, itd.) nego je potrebno jedno posredovanje u vidu eksperimenta u laboratoriji ili procesa u sudnici, da bi se iskazane rečenice dovele u neospornu vezu sa situacijama ili predmetima na koje referiraju. Ako ubica u sudnici prizna ubistvo ipak treba to još i dokazati drugim sredstvima, ili mogućim svedocima, itd., jer čovek može biti nateran da prizna zločin, možda prikriva pravog ubicu, itd. Sa druge strane, svakodnevno smo svedoci rasprava poslanika u Skupštini. Vodi se borba oko svakog paragrafa, oko svake reči. Šta oni to rade i zašto to rade? Nastoje, dakle, da reči i paragrafe privedu stvarnosti, da odgovaraju stvarnosti, procenjuju kako će uticati na tu stvarnost, itd.
  • Mnogo puta ste pratili na TV prijemnicima diskusije raznih ljudi (čak eksperata, znalaca, autoriteta) o raznim temama. Gotovo nikada se nisu složili a svaki učesnik se neprestano pozivao na činjenice, itd. Iz gornjeg izlaganja je jasno zašto je to tako. Zapravo, učesnici su izgovorili mnogo lažnih/paušalnih tvrdnji, koristili su mnoštvo pretpostavki oko kojih se nisu prethodno složili. Konačno, u politici, uopšte u tzv. društvenoj sferi, toliko je malo istinitih tvrdnji i toliko je malo opšteprihvaćenih pretpostavki. Dođu ljudi i raspravljaju o neoliberalizmu a na studijama sociologije ili ekonomije ne predaje se nauka, u smislu matematike ili fizike, nego „teorije“ raznih ljudi kroz istoriju, od Platona, Aristotela do modernih (odavde treba izuzeti delove sociometrije i ekonometrije, matematičkih modela i sl.).
  • Pisac napiše neku pesmu ili roman i daje to drugom piscu ili kritičaru sa molbom da napiše svoje mišljenje. Ako kritičar napiše laž, neki hvalospev lošem delu, diže se odmah književna kuka i motika. Kritičar može tako da sahrani svoju karijeru a zlosrećni pisac biva javno ismejan i sažaljevan. Vidimo da i u ovoj krhkoj i problematičnoj (nesklonoj eksplicitnim tvrdnjama) oblasti umetničkog stvaranja – mora postojati istina, barem neko podudaranje autorovog željenog/nameravanog i ostvarenog/realizovanog a koje procenjuje čitalac/kritičar.
  • Za zaključak tako nije ostalo ništa. Izlaganje je „skakalo“ ovamo i onamo, i jasno je, moglo je sve da se izloži i drugačijim redosledom – bez uticaja na celinu. Linearnost, tj. neki redosled, mora postojati, to je činjenica našeg procesa mišljenja i govora. Još nešto je činjenica: ako delove, teze, nekako i usaglasimo i dovedemo do prihvatljivog oblika, celina može biti ili ostati problematična. Zašto? Ako celinu želimo sada prepričati, izreći rečenicom – ponovo smo na početku, ponovo imamo jednu tvrdnju, jednu rečenicu, itd. Razlog neuspeha je naravno u tome što smo u želji da zgrabimo celinu išetali iz laboratorije ili sudnice.
Advertisements