„Svaka se pojedina stvar apsolutno naziva istinitom po njenom odnosu prema umu od koga zavisi. Zato se veštački stvorene stvari nazivaju istinitim po svom odnosu prema našem umu. Naime, ona se kuća naziva istinitom koja postiže sličnost sa oblikom koji je u graditelјevoj zamisli, a govor se naziva istinitim, ukoliko je izraz istinitog saznanja. Na sličan se način istinitima nazivaju prirodne stvari, ukoliko postižu sličnost sa idejama, koje su u božijoj misli. Istinitim se naime naziva kamen, jer postiže prirodu svojstvenu kamenu prema prethodnoj zamisli božijeg uma. Tako je dakle istina prvenstveno u umu, a tek na drugom mestu u stvarima, ukoliko se one izjednačuju s umom kao svojim ishodištem…Istina stvari se sastoji u upoređivanju sa božijim umom.“ (Toma Akvinski „Suma teologije“ (B. Bošnjak, Filozofija od Aristotela do renesanse i odabrani tekstovi filozofa, str. 230-231)

Ovaj  poduži pasus jeste indikativan jer vidimo kako Filozof i Teolog (kroz celokupnu istoriju filozofske i teološke misli), zna: prvo, šta je to ljudski um a poznaje nadalje prirodu i sadržaj i božijeg uma, zapravo po nekakvoj analogiji-unazad (obrnutoj analogiji) on pretpostavlja da Bog poseduje um jer ga navodno poseduje čovek! Sa druge strane, jedna psihologija ili logika nema do danas u svojem sadržaju i/ili predmetu proučavanja i izlaganja ništa što počinje sa „um“!

Da čujemo šta poručuje Kant: „Um mora da pristupi prirodi držeći u jednoj ruci svoje principe, na osnovu kojih  jedino saglasne pojave mogu imati značenje zakona, a u drugoj eksperiment koji je on smislio na osnovu tih principa, i to zaista da bi se od nje poučio, ali ne kao učenik koji trpi da mu se kaže sve što učitelj hoće, već kao sudija (podvukao Z. P.) na dužnosti koji nagoni svedoke da odgovaraju na pitanja koja im on postavlja.“ (Kritika čistog uma, Predgovor drugom izdanju, Kultura, Beograd 1958, str. 66-67. Prevod Nikola Popović.) Dakle, čovek ne preslikava fenomene nego ih organizuje uz pomoć formi koje same po sebi nisu empirijske. Empirijsko ne sadrži nikavu nužnost i opštost ali forme empirijskog su nužne i opšte. It., itd. Dovoljno smo se bavili prethodnicima.

Sve što nismo u stanju da dovedemo do nivoa/oblika jasnog i proverljivog saznanja treba odvojiti, staviti u zagradu, staviti u fusnotu.  Ako nekome sada nije jasno šta je upravo pročitao neka prelista neki uvod u eksperimentalnu metodu, neki uvod u tehniku fizičkog eksperimenta! Ako je i to nerazumljivo neka se metafizičar jednostavno vine u nebo sa svog balkona!

Neprestano se pozivamo na pretpostavke (kao i gore citirani teolog) koje treba prihvatiti. Možda ćemo prihvatiti neke i donekle, ali većinu zahtevanih pretpostavki treba realno zadovolјiti. O čemu je reč?

Istina se utvrđuje samo na dva načina i na dva mesta: prvi način je eksperiment a pripadajuće mesto laboratorija, dok je drugi način sudski proces/postupak a odgovarajuće mesto sudnica. Pošto se i sudski/dokazni postupak vodi potpuno egzaktno, gotovo u formi fizičkog eksperimenta (fizički dokazi, rekonstrukcija, forenzika), to možemo taj drugi način utvrđivanja istine podvesti pod prvi, ili ga smatrati podvrstom prvog načina.

Sa druge strane (nije to slučajnost), jedan od najboljih naslova svetske književnosti jeste upravo „Proces“ Franca Kafke!, kao književna, fantazmogorična vizija, situacije/sudbine modernog čoveka.

Ja apelujem na Vaše iskustvo i znanje, tj. pozivam Vas za svedoka, kao u sudskom postupku.

Imamo dve strane: mišlјenje, tvrdnje, rečenice, i sve ono na šta se odnosi to mišlјenje, što se tvrdi ili iskazuje o nekom predmetu ili situaciji (klasična definicija potiče još od Aristotela i tu se nije mnogo promenilo). Pošto imamo dve strane imamo četiri moguća odnosa. Svakako najzanimlјiviji je onaj kada kažemo nešto istinito o nepostojećem ili lažnom predmetu. Može se npr. reći: „Pegaz je upravo doleteo.“, i ta tvrdnja je istinitija od samog pojma/predmeta „Pegaz“, jer u određenja izmišlјenog Pegaza svakako ulazi da on ima krila i da leti. Kao što vidimo pored istine pojavio se pojam postojanja. Prihvatimo za sada, kao još jednu pretpostavku, da je taj pojam derivat pojma istina. Lažan ili neistinit iskaz ne pogađa/zahvata svoj predmet, pa ta situacija implicira postojanje jednog virtuelnog/neistinitog/nestvarnog predmeta. Kada kažem: „Ovaj limun je previše sladak!“, proizveo sam ujedno i jedan lažan, nepostojeći predmet/osobinu/situaciju. O tome je ovde reč.

Na pomen reči „istina“ mnogi odmah protestuju i jadikuju jer navodno pojam istine podrazumeva da je istina jedna, opštevažeća i da mora biti prihvaćena. Kako lјudi uvek nešto neće da prihvate to istina implicira i nasilјe kojim će biti uterana. Ako samo letimično prelistamo „Istorije“ videćemo da nikada nije uterivana istina nego laž. Dalјe, veruje se da ako na „naučni“ način „pročistimo“ jezik biće uništena umetnost, nestaće sve moguće i nemoguće nijanse doživlјaja, emocija i lirskih uzleta/nadahnuća. Mislim ipak da nas čeka još mnogo uzbuđenja i nadahnuća iza vekovne zavese obmana. Evo, u poslednjoj rečenici sam nabacio pesničku sliku – a ona je razumlјiva samo zbog postojanja pozadine standardnog/adekvatnog jezika, a uzbudlјiva jer odstupa od standarda. Umetnost i nauka mogu sasvim lepo da egzistiraju jedna pored druge.

Ako kažem: „Ja se zovem Zlatko Pangarić“, i ako pretpostavimo da sam prisutan, da to izgovaram pred svedocima i pokazujem Izvod iz knjige rođenih i Ličnu kartu, DNK profil, rodoslov, itd., samo u tom slučaju je to istinita tvrdnja/rečenica. Ako vi izgovorite tu moju „istinitu“ rečenicu a nemate Dokumente ona odjednom postaje lažna!

Istina se, dakle, ne nalazi u „istinitim rečenicama“ (definicijama, zakonima, itd.) nego je potrebno jedno posredovanje u vidu eksperimenta u laboratoriji ili procesa u sudnici, da bi se iskazane rečenice dovele u neospornu vezu sa situacijama ili predmetima na koje referiraju (logika i autoritet nisu dovoljni i merodavni). Ako ubica u sudnici prizna ubistvo ipak treba to još i dokazati drugim sredstvima, ili mogućim svedocima, itd., jer čovek može biti nateran da prizna zločin, možda prikriva pravog ubicu, itd. Sa druge strane, svakodnevno smo svedoci rasprava poslanika u Skupštini. Vodi se borba oko svakog paragrafa, oko svake reči. Šta oni to rade i zašto to rade? Nastoje, dakle, da reči i paragrafe privedu stvarnosti, da odgovaraju stvarnosti, procenjuju kako će uticati na tu stvarnost, pomoću novih normi žele izmeniti/kreirati stvarnost, itd.

Mnogo puta ste pratili na TV prijemnicima diskusije raznih lјudi (čak eksperata, znalaca, autoriteta) o raznim temama. Gotovo nikada se nisu složili a svaki učesnik se neprestano pozivao na činjenice, itd. Iz gornjeg izlaganja je jasno zašto je to tako. Zapravo, učesnici su izgovorili mnogo lažnih/paušalnih tvrdnji, koristili su mnoštvo pretpostavki oko kojih se nisu prethodno složili. U politici, uopšte u tzv. društvenoj sferi, toliko je malo istinitih tvrdnji i toliko je malo opšteprihvaćenih pretpostavki. Dođu lјudi i raspravlјaju o neoliberalizmu a na studijama sociologije ili ekonomije ne predaje se nauka, u smislu matematike ili fizike, nego „teorije“ raznih lјudi kroz istoriju, od Platona, Aristotela do modernih (odavde treba izuzeti delove sociometrije i ekonometrije, matematičkih modela i sl.).

Pisac napiše pesmu ili roman i daje to drugom piscu ili kritičaru sa molbom da napiše svoje mišlјenje. Ako kritičar napiše laž, neki hvalospev lošem delu, diže se odmah književna kuka i motika. Kritičar može da sahrani svoju karijeru a zlosrećni pisac biva javno ismejan i sažalјevan. Vidimo da i u ovoj krhkoj i problematičnoj (nesklonoj eksplicitnim tvrdnjama) oblasti umetničkog stvaranja – mora postojati istina, barem neko podudaranje autorovog želјenog/nameravanog i ostvarenog/realizovanog a koje procenjuje čitalac/kritičar.

Za zaklјučak tako nije ostalo ništa. Izlaganje je „skakalo“ ovamo i onamo, i jasno je, moglo je sve da se izloži i drugačijim redosledom – bez uticaja na celinu. Linearnost, tj. neki redosled, mora postojati, to je činjenica našeg procesa mišlјenja i govora. Još nešto je činjenica: ako delove, teze, nekako i usaglasimo i dovedemo do prihvatlјivog oblika, celina može biti ili ostati problematična. Zašto? Ako celinu želimo sada prepričati, izreći rečenicom – ponovo smo na početku, ponovo imamo jednu tvrdnju, jednu rečenicu, itd. Razlog neuspeha je naravno u tome što smo u želјi da zgrabimo celinu išetali iz laboratorije ili sudnice.

Advertisements