U rečenici: „Marko čita knjigu“ imamo subjekat „Marko“, predikat „čita“ i objekat „knjiga“. Razmotrimo sada šta je sve moguće reći i uraditi u vezi sa tim predmetom, sa knjigom. Odredićemo nešto kao „saznajno-praktični kapacitet čoveka“. Ako knjigu mogu da pročitam, naslikam, fotografišem, onjušim ili bacim, itd., sve je to bitno za predmet, tj. za naš odnos sa predmetom. Redosled nije bitan, čisto je asocijativan.

  1. Postoji odraz knjige na površini vode, postoji slika knjige u našem oku, itd., nadalje pored vida imamo i ostale čulne utiske: knjigu možemo dodirnuti, omirisati, možemo je liznuti da osetimo ukus, možemo čuti zvuk listanja stranica, možemo osetiti njenu težinu i temperaturu.
  2. Postoji u našoj svesti predstava knjige, postoji sećanje na viđene knjige, memorija.
  3. Postoji manipulacija (motorno iskustvo) sa predmetom „knjiga“, tj. knjigu nosimo, slažemo, listamo, guramo, itd.
  4. Postoje naše emocije u vezi sa „knjigom“, kada smo je npr. nabavili (radost) ili kada nam je ukradena (ljutnja, bes), kada čitamo knjigu, itd.
  5. Postoji pojam „knjiga“, definicija[1], zatim mitska i istorijska predstava, znanje o „knjizi“, postoji reč „knjiga“ i pisana reč „knjiga“, možemo da govorimo o „knjizi“ i da pišemo o „knjizi“.
  6. Postoji knjiga kao predmet, alati i materijali za izradu knjiga, praktične veštine i iskustvo, štamparija.

Ovo je sve što postoji (na zemlji i na nebu) u vezi sa predmetom „knjiga“, i kao što odmah pada u oči, nismo nigde rekli da postoji predmet (knjiga) nezavisno od načina na koje čovek percepira, oseća, razmišlja i praktično deluje. Sve ovo važi i za ostale dve reči: „Marko“ i „čita“.

Gore prezentovani poredak onoga što postoji samo je jedan mogući poredak, i sam po sebi jeste teorijski rezultat (može se obrazlagati). Dakle, i ono što je prvo, drugo ili peto, izražavamo rečima, pa bi trebalo reči da je pojmovni nivo ono što je prvo/osnovno (to se i činilo u istoriji filozofije). Ipak u poretku onoga što postoji, i što je jedno drugim uslovljeno/posredovano – taj „rezultat“ je zaista je rezultat, uvek je samo rezultat.

Ono što rečima želimo „predstaviti“ i staviti na početak („Postoji odraz knjige na površini vode, postoji slika knjige u našem oku, itd…“), zapravo ne zna za reči. Na identičan način se istorijski i ontogenetski razvoj čoveka misaono rekonstruiše (teorija) iz jedne svoje potonje etape. Čovek tek kada postane svestan (kaže se: od kada zna za sebe, u ličnom i u istorijskom smislu) u stanju je da rekonstruiše i složi događaje i znanja iz svog detinjstva, tj. može reći da je rođen tog i tog datuma, od tih roditelja, u toj zemlji, itd. Sa dve godine on ne zna ništa o sebi, iako je postojao i postoji celo vreme. Dakle, „teorija“ je rezultat onoga što postoji, nije osnova postojanje.

[1] Knjiga je skup ili kolekcija pisanih, štampanih, ilustrovanih ili praznih listova, načinjenih od papirapergamenta ili nekog drugog materijala, koje su obično spojene sa jedne strane. Strane listova knjige zovu se stranice.  Prema UNESCO-voj definiciji knjiga mora imati minimalno 49 stranica. Publikacija sa manje od 49 stranica naziva se brošura (Iz Vikipedije).

Advertisements