Kada pročitamo rečenicu: „Šerlok Holms je živeo u ulici Bejker“, znamo samo da je rečenica napisana po analogiji (imitacija, oponašanje, mimezis). Ljudi zaista živi u ulicama, ali može li izmišljeni čovek da živi u izmišljenoj (ili stvarnoj) ulici? Zašto izmišljamo? Šta filozofija može reći o odnosu stvarnog i imaginarnog, kao i o analogiji? Rešavanje ovih pitanja odvešće nas do etike.

Sve drevne priče počinju upravo pričom o stvaranju sveta i čoveka[1]. U pričama se kaže ko je stvoritelj, i ko je prema tome vrhovni zakonodavac, kaže se šta je dobro a šta loše.

Počinjem izlaganje ipak sa manje ambicija[2]. Izložiću jednu „celinu“ modernog prirodnonaučnog znanja o svetu i čoveku. Mitove, kao i filozofsku tradiciju, ostaviću trenutno po strani.

Posmatrajmo neka tri znaka, tri tačke, tri stvari.

 

slika 1

 

Imamo ova tri upitnika, ili tri knjige, svejedno – i ako ih sada razmestimo na ovaj način:

slika 2

svako će reći da su razmešteni u „obliku trougla“ ili po „ideji trougla“. Sada sledi ključno pitanje, naime, pitanje je u kakvoj su vezi „ideja trougla“ (prostorni razmeštaj tri upitnika) sa pojedinačnim znakom pitanja? Tačke, atome, knjige, automobile, upitnike, itd., možemo složiti i presložiti na razne načine, i to neće imati nikakvog uticaja na same tačke/atome/upitnike/knjige[3].

Sa druge strane, pod uticajem „fizičkih sila“ nastaju razni razmeštaji atoma i molekula u prostoru – ali time se bave odgovarajuće nauke, fizika i hemija. Prostorni razmeštaji atoma i molekula unutar nekog molekula, ili materijala, ne spadaju ovde.

Pitanje je, pa, na koji to način postoje „ideje“ ili misao? Šta to vidimo i kako vidimo to nevidljivo koje “povezuje“ ili „osmišljava“ prostorni razmeštaj ona tri upitnika? Kada posmatramo trougao, ona tri upitnika razmeštena kao tri temena trougla, to će biti zapamćeno/transformisano ponovo kao jedna „gomila atoma“ (molekuli, neurotranmiteri) i kao određena veza među neuronima u našem mozgu (po svim dosadašnjim saznanjima iz fiziologije mozga)[4]. To što je i kako je zapamćeno povodom razmeštaja ona tri upitnika jeste „ideja trougla“. To je jedna šema ili strategija u kojoj se samo učesnici menjaju. Kada se ponovi određeni broj puta ostaje trajno u mozgu. Prilikom svake percepcije dolazi do evociranja šema i strategija.

Važno je naglasiti da ne postoji fizička analogija između onoga što se npr. vidi i načina na koji je to zapamćeno u mozgu[5]. Kada gledamo neki cvet u mozgu se neće formirati nikakav oblik cveta. Toliko o hemiji i fiziologiji mozga, za ovo izglaganje je dovoljno. Ova oblast istraživanja se ubrzano razvija u svim pravcima, fizici, hemiji, medicini, matematici, modelovanju.

Vratimo se sada pitanju odnosa stvari i ideja. Radi se ovde o odnosu npr. igraćih karata i neke igre sa tim kartama. Tvrdim da npr. pravilo „skupi dva para“ u pokeru nema nikakve veze sa atomima, sa papirom ili plastikom od kojih su karte napravljene. To je gotovo očigledno. Karte mogu, nadalje, biti napravljene i od metala ili drvenih pločica, itd. Ideje „trougla“, „dva para“, itd. postoje samo kao „lokalni fenomeni“[6], „lokalne koincidencije“, tj. ne postoje na način na koji postoje sami atomi. („Pojam „sestra”, kaže Sosir, nije vezan nikakvim unutrašnjim odnosom za glasovni niz s-ö-r koji služi kao njegov označivač u francuskom, pa iz ovog sledi da je asocijativna veza između oznake i označenog arbitrarna“, itd. Vidi: Ferdinand de Sosir „Kurs opšte lingvistike“)

Važno je uočiti da neka stvar ili događaj postoje u mozgu na identičan način kao i ideje, tj. postoje kao gomilice atoma i specifične veze. Dakle, stvari i ideje se čine potpuno nesamerljive i nesavladive u našoj teoriji – ali su u mozgu i stvari i ideje zapamćene na isti način kao molekuli i neuronske veze. Mislim da se tu krije tajna mogućnosti da mi uopšte nešto saznamo o prirodi i materiji. U tom smislu zakoni prirode stoje u našem mozgu kao nužna struktura/organizacija mozga. Ako sada ponovo postavimo pitanje da li postoji „stvar po sebi“, da li je postojalo Sunce pre pojave ljudi, možemo sa sigurnošću reći: Da.

Gore opisana „situacija“, čoveka koji gleda tri upitnika, jeste jedna makrostruktura koja se transformiše u mikrostrukturu, u fiziologiju i anatomiju našeg mozga – i obratno.

Gradimo mašine i uređaje, oni funkcionišu i obavljaju naše poslove ili svrhe, ali ti su isti atomi i dalje potpuno „ravnodušni“ u odnosu na naše poslove i svrhe. Atomu je sasvim svejedno da li će biti na ovom ili onom mestu, u ovoj ili u onoj vezi. To je bitno samo za nas jer je na toj „razlici“ postavljena i izgrađena naša svest[7] Sve vrste živog pamte jer se na pamćenju/stalnosti/ponavljanju određenih procesa i stanja zasniva opstanak živog. To što mi po slobodnoj volji premeštamo jedne atome ovde a druge tamo – neće promeniti prirodu stvari – i nema nikakve veze sa prirodom stvari. Menjamo samo ljudski svet, gradimo na postojećim građevinama.

    Ova paralela „prirodnog“ i „ljudskog“ izložena je radi savladavanju ponora između „jeste“ i „treba“ u verovatno najznačajnijoj filozofsko-teorijskoj oblasti – etici. Naime, sledeći dosadašnje izlaganje možemo odmah reći da nije pitanje uopšte o ponoru ili rascepu – nego o specifično ljudskoj poziciji. Ljudska specifičnost „slobodnog izbora“ (slobodne volje) npr. postoji i opstoji kao svojevrsni „lokalni fenomen/princip“ unutar totaliteta prirodnog (postoji na način „dva para“ ili „trougla“ sa početka). Niti je ta specifičnost nešto što narušava, niti je nešto što se ne može uklopiti. Konačno nije ni osnova prirodnog. Sloboda da se čini loše, da se čini zlo, da se čine pogrešni izbori kao i oni dobri, itd., nailazi na ravnodušnost materije, tj. prirode, da tako kažemo; ona će amortizovati sve udare. Unutar totaliteta prirode čovek je poput kratkotrajnog povetarca. Sve što čovek proglasi za dobro i loše, za vredno, itd., nailazi na nemo odobravanje Kosmosa! 

Ideja ili pojam „para“ npr. jeste (zajednička) oznaka/reč svih postojećih i zamišljenih klasa sa dva člana, dakle, ona se „pojavljuje“ u razvoju svesti svakog čoveka pošto je dovoljan broj puta uočena, demonstrirana i odigrana (taj „broj puta“ je definisan hemijski/fiziološki da bi se proizveo „trag“ u mozgu). Kada vidimo dve jabuke na stolu mi pomislimo „par“, zatim idemo po kući i tražimo još „parova“. Svaki put kada ugledamo „par nečega“ imamo „lokalnu koincidenciju“, tj. slaganje ideje i stvari. Ali ta ideja „para“ nije suština stvari jer postoje razne klase stvari, itd. „Par“ nije čak ni osobina stvari, tj. stvari se ne uparuju po nekoj nužnosti. Kada međutim otkrijemo da se nešto uparuje po nužnosti tada je to prirodna činjenica, prirodni zakon, kao npr. sparivanje elektrona u hemijskim vezama. Važno je uočiti da u sparivanju elektrona postoji nužnost prirodnog zakona, tj. nužnost delovanja sila, dok u sparivanju dve jabuke na našem stolu postoji „sloboda izbora“, i da to slobodno sparivanje/odlučivanje tumačimo kao neobaveznu lokalnu koincidenciju.

Tako se formira, individualno i istorijski, ideja „slobodnog izbora“ (uopšte slobode). Smisao i poziciju „slobodnog izbora“ jeste „lokalna“ (kao što se sa upitnicima, sa početka, mogu slagati razni oblici i odmah presložiti drugi oblici), tj. svaki konkretni izbor dogodio se u konkretnoj situaciji sa konkretnim rezultatima. Tako je npr. laganje u jednoj situaciji proizvelo dobar razvoj događaja (spasilo je određene ljude od smrti), dok je u drugoj situaciji laž proizvela probleme i tragične posledice. Dakle, maksima koja zabranjuje laganje nije nešto univerzalno u odnosu na sve moguće situacije u kojima se laže. Ako tu maksimu/normu nametnemo stvarnosti (ako smo uporni da je provedemo u svakoj situaciji) jasno je da ćemo deformisati/izmeniti stvarnost. Ako neko ko je varao na ispitima odluči da to više neće raditi, jasno je da će to promeniti njegov život jer će biti prinuđen da uči, moraće drugačije da organizuje vreme i obaveze, itd

Činjenica o modernoj moći i premoći ljudskog sveta u odnosu na prirodni svet ne treba da zavede. Na našoj planeti to „lokalno“ postalo je već globalno jer mnogo toga uređujemo po našem „treba“, upleli smo se i kao faktori klime, ekologije i geologije. Trenutno uređujemo svet i trošimo resurse po „vladajućem treba“ slobodne inicijative, slobodnog tržišta, dakle, po spisku „treba“ koje propisuju ideolozi liberalnog kapitalizma – i vidimo kako narušavamo neke optimume koje su planeta i živi svet uspostavili. Svedoci smo političke debate i borbe oko pravaca upotrebe i trošenja „prirodnog“. Jasno je da ideolozi kapitalizma vode ljudski rod u propast, ali važno je shvatiti to da oni vode svet u propast zato što ga je moguće odvesti u propast.

Ako, dakle, želimo da utemeljimo etiku, i na neki način razrešimo pitanje o poreklu i istinitosti etičkih stavova, nemamo u stvari mnogo izbora. Ništa se „objektivno“ neće suprotstaviti bilo kojem našem „treba“ osim opstanka i života (kada etičari govore o univerzalnosti, slobodi, Kant: čista volja, čisti um, čisti opažaj, itd., kada, dakle, govore o etici i moralu, zapravo samo drugim rečima izražavaju faktičku neuslovljenost bilo kojeg ljudskog „treba“, samo izražavaju ljudsku neuslovljenu poziciju u totalitetu prirodnog.).

Slede dva citata iz Kantove „Kritike praktičnog uma“[8], iz kojih ćemo videti da je Kant na isti način razmatrao neuslovljenost idejnog materijalnim. On je zapravo to zahtevao za zasnivanje etike – a ja sam gore pokušao da pokažem kako je to oduvek faktičko stanje:

„Autonomija volje je jedini princip svih moralnih zakona i njima primerenih dužnosti; naprotiv, svaka heteronomija samovolje ne samo da ne utemeljuje nikakvu obaveznost nego je, naprotiv, suprotna njenom principu i moralnosti volje. Naime, jedini princip moralnosti sastoji se u nezavisnosti od svake materije zakona (to jest nekog željenog objekta) (podvukao Z. P.),a u isto vreme, ipak, u određivanju samovolje pomoću čiste sveopšte zakonodavne forme za koju neka maksima mora biti podesna…Dakle, moralni zakon ne izražava ništa drugo doli autonomiju čistog praktičnog uma, tj. slobode…Ako stoga materija htenja, koja može biti samo objekt jedne žudnje koja se povezuje sa zakonom, uđe u praktički zakon kao uslov njegove mogućnosti, onda iz toga nastaje heteronomija samovolje, naime zavisnost od prirodnog zakona da se sledi neki podsticaj ili sklonost, te volja ne daje sama sebi zakon, već samo propis za razumno pokoravanje patološkim zakonima…“

Str. 70: „Dakle, objektivna realnost moralnog zakona ne može se dokazati nikakvom dedukcijom, nikakvim upinjanjem teorijskog, spekulativnog ili empirijski potpomognutog uma, te se prema tome, kad bi čovek i hteo da se odrekne apodiktičke izvesnosti, nikakvim iskustvom ne može potvrditi i tako a posteriori dokazati; a ipak, on sam za sebe stoji čvrsto.“

ETIKA ŽIVOTA

I

Analogija sa kartama za igranje otkriva da neka igra kao npr. poker, iako nema nikakve veze sa materijom tj. sa materijalom od kojih su same karte napravljene – ipak kao igra uključuje i ljude i materiju. Iako nešto imaginarno i neutemeljeno (igra i njena pravila[9]) može da odnese imetak kao i duševno zdravlje igrača.

U toj igri postoje pravila, ali ta pravila nemaju nikakve veze sa realnošću, tj. sa papirom i plastikom od kojih su karte napravljene. Igra je realna jer igraju realni ljudi.

Dve teorije (i dva mita) su smišljene da bi moral (kao skup normi koje regulišu ponašanje ljudi u zajednici) utemeljile u društvenim zajednicama: 1. još od Grka postoji teorija i mit o prvobitnom društvenom ugovoru (kasnije Hobs,  Ruso), 2. hrišćansko učenje moral tumači kao nastojanje ljudi da svoju nesavršenu prirodu usklade sa božjom voljom. Radi se o mitu o prvobitnom čovekovom padu.

Ljudi smišljaju „teorije“  koje bi objasnile nespojive stvari: osećaj solidarnosti, ljubavi, dužnosti, empatije, itd. unutar porodice i konkurentske formalne odnose ljudi u otvorenom društvu[10].

Šta je smisao života? Šta je dobro i ispravno?

Definicija 1: Moral je optimalizacija[11] resursa i životnih snaga/potreba.

Moralno je, ili dobro, optimalizovati resurse/sredstva i snage/potrebe. Nemoralno je trošiti resurse više nego što je optimalno ili prikazivati svoje snage/potrebe većim nego što jesu. Uopšte, odnos moje-tvoje, ja-ti, itd., mora se na neki način i u nekom stepenu optimalizovati jer će se tek iz te optimalizacije/racionalizacije odnosa otvoriti prostor slobode (sloboda koja ne ugrožava slobodu drugog[12]). To je ona sloboda koja balansira na razlici slobode shvaćene kao ničim ograničene volje i opšteg dobra, tj. opštedruštvenog dobra (ma kako shvatili društvo: Božja zajednica, komunistička zajednica, liberalno društvo ili pak globalno/planetarno društvo).

Pošto je čovečanstvo nastalo i razvijalo se u uslovima bitno ograničenih resursa, i ograničenih životnih snaga/potreba, toliko je stara i etička problematika – i toliko je ovim bitnim ograničenjem postavljena/određena.

Definicija 2: Ako resurs nije ograničen on nije dobro ili nešto dobro[13].

Ako su resursi neograničeni kao npr. vazduh, stav o dobrom je banalan. Svest o tome da je vazduh dobro i/ili nešto dobro, nije postojao pre industrijskog perioda. Tek je u poslednjem dobu ovaj stav počeo da jača jer su resursi ugroženi, tj. čisti vazduh postaje dobro i/ili nešto dobro. Ljudima pada na pamet da imaju pravo na čisti vazduh, da neko ugrožava njihovo pravo, da postoji uopšte takvo pravo, da je potrebno urediti odnose među ljudima, i konačno, da su pozicije i akcije određenih ljudi u vezi sa vazduhom dobre ili loše (moralne). Tako je jedna banalna situacija ušla u misterioznu sferu etike[14].

Iz ograničenja resursa i životnih snaga/potreba nastaju odnosi koji su nepravedni, loši/zli, nesolidarni, neravnopravni, neslobodni (ili su upravo ovi termini rezultat faktičkog stanja ograničenosti)[15].

Najbolje što danas možemo jeste da svaku zamislivu situaciju opišemo/definišemo skupom jeste/treba stavova.

Životi ljudi služe drugim ljudima za ostvarivanje bizarnih ciljeva. Život je sredstvo za sebične interese, bogaćenje, uživanje, itd. U uslovima ograničenih resursa pravde i sreće na ovoj Planeti jednostavno nema dovoljno za sve!

Situacija će se u budućnosti još više zaoštravati – pa je jasno da kapitalizam (liberalizam) i kapitalski ciljevi nisu odgovor na izazove te budućnosti.

Mi još uvek ne znamo šta sve krije tajna života. Budemo li imali poluge života u svojim rukama – ko ili šta može biti dobro? Šta će značiti pojmovi individualnosti, slobode, neponovljivosti i jedinstvenosti svake jedinke? Šta će značiti demokratija? Kapitalski ciljevi? Kako bilo da bilo, odnos individualnog i kolektivnog danas tek naslućujemo. Pravi izazovi tek će uslediti.

Kada smo na početku pitali: šta je smisao života?, nismo zapravo pitali za život kao život, nego zašto i za šta vredi živeti? Smisao života svakako nije u tome da se kao sada pitamo: Šta će mi život bez časti?, Šta će mi život bez ljubavi, novca, sreće?, Šta će mi život u kome samo patim? Uzeti sebi, ili čak drugima, život moguće je samo u uslovima ograničavanja i osujećivanja. Ako smo ograničeni i osujećeni šta nam vrede ideje o sreći, časti, ljubavi, novcu – jer sasvim pouzdano znamo da nikada nećemo imati sve!

Roditi se i živeti u nemogućim uslovima, biti suvišan, prekobrojan, nerealizovan, osujećen – naravno da će pokrenuti u čoveku jednu metafiziku morala!

Ako društvene ideale postavimo kao sada, tj. ako su ideali individualnost, sloboda, konkurencija, utakmica, znajući istovremeno da svi ljudi nisu jednaki i da nemaju iste uslove (i da nisu imali iste uslove) – moramo se pitati čime će se svi oni ostali, koji nisu uspeli, zadovoljiti? Kako će se zadovoljiti ulogom visoko moralnih podanika? Jasno je! Oni se neće zadovoljiti tom ulogom! Vidimo ovde u samim temeljima današnjeg sveta i svetskog poretka anarhističke impulse.

Skicirana ETIKA ŽIVOTA nije, dakle, poigravanje sa ulogom Boga, nego je potpuna i konačna realizacija čovekove kosmičke perspektive.

Saznamo li tajnu života znaćemo kakva je etika primerena i moguća[16].

II

Zamislite posmatrača i sledeću situaciju: Zadatak posmatrača je da opiše (istraži, shvati i dokumentuje) situaciju u kojoj učestvuje. Iz obližnje zgrade jedan čovek baca drugog kroz prozor (ovaj bizaran primer je iz pravne literature[17]). Pad nesrećnog čoveka može se potpuno opisati izrazima kao što su masa, slobodni pad, ubrzanje, sila, itd. Konačno može se dati egzaktan opis povreda i fraktura[18]. Međutim, taj opis nije kompletan (svako će se složiti) ako ne dodamo i stavove iz etike, tj. ako ne kvalifikujemo događaj kao nedopustiv, kažnjiv. Naime mora se reći (ili se to podrazumeva) da „nije dozvoljeno bacati ljude kroz prozor“ jer se mogu povrediti ili umreti, da uopšte nije dozvoljeno povređivati ljude jer se time ugrožava njihov život, integritet, sloboda, itd. U pravnoj nauci ovaj primer služi za pokazivanju razlike između onoga što jeste i mora (prirodnonaučnog znanje) i onoga što treba i ne mora (etika).

Drugo važno pitanje jeste pitanje o istinitosti opisa koji je podneo posmatrač. Nasuprot uobičajenoj raspravi o tome da li etički stavovi mogu biti istiniti (ako su istiniti tada su i obavezujući za sve ljude), i nasuprot uobičajenoj predstavi da se jaz između jeste i treba stavova ne može savladati[19], mi ovde tvrdimo da „opis situacije“ omogućava izvestan pomak jer je lokalizovan, jer nema pretenzije na objektivnost/univerzalnost, jer ne želi da se poravna sa stvarima (jer to i ne može kako smo to već pokazali).

Aksiomatika

Aksiom egzistencije: Postoji bar jedna moralna norma[20].

Aksiom specifikacije (ili pozitivna norma): Postoji moralna norma „a“.

Primedba 1: Sa normom „a“ nismo odredili odmah šta je to moral. To je tek prvi isečak ili dodir dva lelujava carstva[21] misli i stvarnosti. Kažemo da je „a“ jedna normativna specifikacija onoga što je određeno još i sa „b“ ili „c“, itd.

Definicija 1: Svaka zamisliva „situacija“ opisiva je jednim skupom jeste/treba normi[22].

Definicija 2: A je (jeste) B zovemo „jeste norma“[23].

Definicija 3: Treba da C je (jeste) D zovemo „treba norma“[24].

Definicija 4: Dve situacije su jednake ako se mogu opisati/propisati istim skupom normi.

Definicija 5: Dve norme jesu jednake ako su situacije koje opisuju/propisuju jednake (po Definiciji 4).

Primedba 1: Ako u jednoj situaciji normu „a“ zamenimo normom „b“ dobićemo drugačiju situaciju.

Primedba 2: Norma i situacija su neodvojivi, tj. norma stvara/menja situaciju a situacija stvara/menja normu[25]. Ovde nas ne zanima kakve su norme, da li su dobre ili loše, da li su utemeljene ili ne, da li su istinite ili dogovorene – ovde je bitno shvatiti da je svaka norma neodvojivi deo/aspekt svake situacije.

Definicija 6: Posmatrani skup normi koje iscrpljuju naš pojam o dobrom zovemo moral. (Definicija 7: Moralnu normu smatramo zadanom ako je možemo definisati kao dobru.)

Primedba 1: „…iako u svom čulnom iskustvu nemamo kvalitet dobrog, mi taj kvalitet ipak imamo u iskustvu.“ (Vladimir Milutinović „Komentar…“)

Primedba 2: Možemo sa puno razloga smatrati da je „dobro optimalizovati resurse i životne snage/potrebe“, tj. da je optimalizacija najšira odredba pojma dobro. Kant svoju maksimu pretvara u princip opšteg zakonodavstva, tj. ona treba ba bude prihvaćena od svih ljudi. To je granični slučaj optimalizacije. Optimalizacija kao termin nije ništa drugo nego ta promenjiva/arbitražna/preovlađujuća volja jednog društva od slučaja do slučaja. Svako izdvojeno društvo po pustinjama, prašumama ili zabačenim ostrvima ima svoje moralne norme, tj. vremenom je došlo do svojevrsne optimalizacije resursa i opstanka. Norma/dispozicija i sankcija čuvaju optimalizaciju. Dakle, moralno je ili dobro optimalizovati resurse/sredstva i snage/potrebe. Nemoralno je trošiti resurse više nego što je optimalno ili prikazivati svoje snage/potrebe većim nego što jesu.

Možemo reći da je dobro (ili optimalizacija) aspekt našeg iskustva u definisanju situacija[26].

[1]  Stari zavet, Genesis.

[2] Npr.: Šta mo­gu da znam (Kritika čistog uma)? Šta tre­ba da radim (Kritika praktičnog uma)? Če­mu mo­gu da se na­dam (Kritika moći suđenja)?, Imanuel Kant.

[3] Odgovor je gotovo banalan ali je bitan zbog onoga što sledi, naime, u novijoj  filozofiji (npr. “spekulativni realizam”) postavlja se pitanje da li je moguće misliti o nečemu što je izvan  mišljenja. Npr. “Da li je Sunce postojalo pre postanka prvih ljudi?”. Vidi: Kenten Mejasu „Metafizika, Spekulacija, Korelacija“, Izvor: Quentin Meillassoux, „Métaphysique, spéculation, corrélation”, u: Ce peu d’espace autour: Six essais sur la métaphysique et ses limites, réunis par Bernard Mabille, Les Éditions de la Transparence, Chatou 2010, 73–97.

[4] Vidi npr.: Žan Pjer Šanže „Neuronski čovek“, Nolit, Beograd 1986. (Pamćenje se dešava na nivou ćelije. Engrami se stvaraju u 3 faze: 1.ultrakratka faza – električni impuls (nadražaj sa periferije) pomoću aferentnog dela refleksnog luka stiže do kore. To daje samo mali signal da se nešto dogodilo. 2. kratka faza – električna faza pamćenja – dolazi do izmene akcionog potencijala. 3. faza hemijske promene – dolazi do hemijskih promena.)

[5] Isto.

[6] Npr. lokalno vreme se definiše kao vreme prelaska Sunca preko meridijana tog mesta, pa ako je lokalno 12 sati tada je u mestima istočno podne već prošlo dok u mestima zapadno još nema 12 sati.

[7] „Teorija o epigenezi kao selektivnoj stabilizaciji sinapsi“, Žan Pjer Šanže „Neuronski čovek“, Nolit, Beograd 1986.

[8] Imanuel Kant „Kritike praktičnog uma“, BIGZ, 1990., str. 56-57, 70

[9] Npr. za šah možemo reći da je utemeljen donekle u ljudskom iskustvu ratovanja i ratnih strategija. Mnoge ostale igre nemaju nikakve veze sa realnošću ili su asocijacije vrlo slabe.

[10] Nastanak prava.

[11] Ovaj pojam se može dovesti u vezu sa pojmom “adaptacija’’ prema sociobiolozima. Mehanizam prirodne selekije: Rađa se više organizama nego što može da preživi i da se razmnoži. .Ovo vodi ’’borbi za opstanak’’ itd.  Videti npr. knjigu ’’Uvod u etiku’’ Pitera Singera, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci Novi Sad 2004. : ’’…naša moralna uverenja (su) jednostavno adaptacija, zasnovana na prirodnoj selekciji da bi se unapredili naši reproduktivni ciljevi…’’ (str. 717.)

[12]Libertarijanizam (slobodarstvo, liberterstvo)

[13] Sa pojmom dobrog ili dobra uvek je skopčano neko ograničenje.

[14] Ovo je dobra paradigma za sav sadržaj morala, za nastanak svih normi.

[15] Zar se evropska civilizacija nije izdigla na pljačci i otimačini resursa velikog dela planete?

[16] Jedan odgovor već odavno poznajemo i on objašnjava prethodnu rečenicu. Nalazimo ga u Bibliji. Zar priča ne počinje Stvaranjem? Posle objašnjenja nastanka svemira, života, i čoveka (po božjem obličju) – sledi sve ostalo. Jasno je ko je zakonodavac – jasan je izvor morala, a jasna je i čovekova perspektiva/sudbina.

[17] Radomir D. Lukić ’’Uvod u pravo’’, Naučna knjiga, Beograd 1988., str. 19.

[18] Ludvig Vitgenštajn ’’Predavanje o etici’’: Ubistvo će biti na potpuno istom nivou, kao i bilo koji drugi događaj, na primer, kao pad nekog kamena.

[19] Dejvid Hjum

[20] Identično je urađeno u Teoriji skupova gde je aksiomatski uvedena egzistencija skupa. Sa druge strane, možemo izvor morala (pramoral) i dalje smeštati u Boga, prirodu, ljudski razum, nacionalni duh, ideju, klase, itd., jer se suština morala neće promeniti. Npr. čovek ima savest, tj. grižu savesti, bez obzira da li smatra da je izvor morala Bog ili vladajuća klasa ili čak nema svest o problemu izvora , itd. Ova aksiomatizacija morala je zamišljena kao ispitivanje/utvrđivanje koliko se primitivnih (u logičkom smislu) pretpostavki nalazi u pojmu morala.

[21] Metafora o dva „lelujava carstva“ potiče od Sosir-a i ovde je treba shvatiti kao metaforu. Misao i stvarnost, ili originalno „misao i zvuk“, su ipak neodvojivi. To su samo dve strane istog lista papira, da se poslužimo ponovo jednom njegovom slikom.

[22] Vladimir Milutinović „Ponovljeno pitanje…“: Normativni iskazi predstavljati opis postojeće stvarnosti i tada se oni zovu činjenički ili „jeste“ iskazi . Njihova je normativnost najčešće prikrivena indikativnom formom iskaza, i o njoj razmišljamo onda kada razmišljamo o statusu tih iskaza u metodološkom pogledu. Njihova normativnost otkriva nam se onda kada razmislimo o stepenu verovatnoće koji im se može pridati. Kada tvrdim neki iskaz (čime činim jednu radnju) ja ne mislim da moram da tvrdim taj iskaz ili da drugi moraju da ga prihvate, nego da treba da ga smatram istinitim u svetlu onoga što za sada znam. Ali normativni iskazi se mogu odnositi i na moguće postupke koje treba učiniti, a da to nisu specifični postupci opisivanja određene stvarnosti, za koje smo rezervisali ime „jeste“ iskazi, nego se tiču određenog pravca delovanja u drugim bliže etičkim sferama. Tada se oni zovu „treba“ iskazi. Dakle, prema gornjim definicijama, i „jeste“ i „treba“ – iskazi su normativni iskazi, dok u tim definicijama ne postoji prepreka da i jedni i drugi mogu da budu podvrgnuti objektivnom kriterijumu, odnosno da mogu biti istiniti ili lažni.“ Bilo šta da pokušamo objasniti ili shvatiti moramo prvo „opisati situaciju“. Nećemo i ne možemo uvek davati opis celokupne stvarnosti. Radomir D. Lukić „Uvod u pravo“, Naučna knjiga, Beograd 1988., str. 20: „Iako je norma upućena na volju čoveka, ona je ipak uslovljena stvarnim stanjem, ono što po normi treba da bude uslovljeno je onim što stvarno jest.“

[23]  Npr. „Čovek je sisar“, „Čovek je živo biće“, u najširem smislu logički sud, suđenje, u sudu se nešto tvrdi ili poriče. Sud poseduje istinitosnu vrednost.

[24] Npr. „Treba raditi“, „Treba se boriti“, ili razuđeniji primeri: „Ne treba krasti“, „Ne treba lagati“, „Postupaj tako da svoju slobodu koristiš samo dotle dok ne ugrožavaš slobodu drugoga“ (Kant).

[25] R. Lukić, Isto., str. 21: „Norme, prema tome, mogu ili odražavati stanje ili ga menjati.“

[26] Види: Džon fon Nojman (John von Neumann) i Oskar Morgenštern (Oskar Morgenstern) “Teorija igara i ekonomsko ponašanje” (Theory of Games and Economic Behavior), 1944.

Advertisements