Kada zagrejemo nekoliko komadića olova oni će se rastopiti i poprimiti amorfnu formu kapljica tečnosti. Prestajemo sa grejanjem i u pogodnom trenutku (taj „trenutak” istražuju nauke kao fizika i hemija da bi utvrdili osobine olova kao što su tačka topljenja/očvšćavanja, tvrdoća, specifična težina, itd.) utiskujemo u olovo slovo „A“. Ako ponovo zagrejemo olovo nestaće crtež/gravura a olovo će ponovo poprimiti glatku i amorfnu formu.

Gravura je nastala i nestala. Ništa nije menjano u prirodi olova, međutim slovo „A“ se pojavilo u materijalnom vidu, i ponovo nestalo netragom. Ostalo je samo kao sećanje u našoj memoriji, čvrsto i jednako primetno kao i u olovu. Možemo reći da je slovo „A“ poravnato sa stvarima/materijom u svojoj čvrstoći i neuništivosti jer ta „čvrstoća i neuništivost“ dolaze ponovo od materije, ali ovoga puta od materije samoga mozga (hemijske promene u neuronima)[1].

U mozgu sada postoji sećanje na utisnuto slovo, i na ceo ovaj postupak, što je bitno. Konačno, možemo apstrahovati od bilo koje materije u koju bismo moglu utisnuti slovo, napisati ga ili urezati.

Slovo „A“ postaje ideja čiju je prirodu sada nemoguće dokazati ili pokazati – izuzev u nizu njegovih materijalnih nesavršenih realizacija.

Tako nastaje naš svet inteligibilnih predmeta (uopšte inteligibilni ili umni svet). Dalje, možemo te „predmete“ razlikovati po svojoj apstraktnosti/neuhvatljivosti. Razlikujemo prvo najapstraktnije kao što su biće, bit, rod, vrsta, zatim dolaze zbirna imena kao što je npr. metal, kuća (koja se odnose uvek na određenu klasu predmeta), i na kraju imamo konkretne reči kao npr. Marko (kao neki konkretni Marko).

Ako ponovimo ovo izlaganje u pojmovima religije, kao filozofije koja se realizovala, završila, koja je dospela do istine – dobićemo ideje duše, Boga, dakle, dobićemo ideje oslobođene svojih telesnih/materijalnih realizacija. Kao što trougao možemo napraviti od žice, nacrtati na papiru ili složiti od kuglica – pa odvajamo „ideju trougla“ od njegovih materijalnih realizacija – tako čovek koji je asketa, isposnik, koji „ratuje“ protiv svog tela do tog stepena da postaje sličan anđelu, dakle, postaje sličan duhovnoj egzistenciji, duhovnom entitetu. Izgladnjivanje, bdenje, molitva, itd., čine da od tela malo preostane, gotovo ništa, pa ostaje samo duša[2].

Mogu se naći mnoga zanimljiva mesta starih teologa kao što je Sveti Toma Akvinski ili kod Aristotela kada govori o vosku i obliku koji je od voska napravljen[3].

[1] Arthur C. Guyton John E. Hall (1999). „Medicinska fiziologija“, Savremena administracija, Beograd 1999.

[2] Vidi npr.: Maksim Isposnik, Sveti Jovan Lestvičnik, Jovan Damaskin u „Vizantijska filozofija u srednjovekovnoj Srbiji“, Stubovi kulture, Beograd 2002.

[3] Aristotel „O duši“, Oktoih, Podgorica 2001.

Advertisements