Iz zbirke „Nova romantika“ (Narodna knjiga Alfa, Beograd 2003.)

 

PASJE POPODNE

 

Sa prašnjavih oblaka

vise nemi paukovi.

 

Misao ide i pada

spram tog Velikog;

propadanja i moći.

 

Jadna

pesnička astronautika.

 

Staro,

vrlo staro predanje.

 

Pas me prepoznao iza prozora;

kiselo, jedan drugom,

otpozdravljamo.

 

Eh, na sve te trice,

montiraću propelere.

 

SPISAK PESNIČKIH VEŠTINA

 

Gnjuram ustajalim vodama,

perspektive.

 

Zabavljam dokoni svet.

 

Znanje je moje ironija.

Cinizam zvuči još mudrije.

 

Reč čaralica u šakama.

Pod miškom dinamit.

 

U očima vijorna kuća smisla.

Na glavi kapa dvorske lude.

 

 

IDILA 3

 

Daleko od truba

i vike navijačke,

v. d. Vojvoda

i kafanske istorije,

pod čarobnim krošnjama,

veseli, u parovima,

brstimo kupine.

 

Reč „brstimo“

asocira ovce,

a ovce pastira.

I ne dopiru do nas

bez veze, sada,

zvona sa zvonika.

 

Naši profesionalni pastiri

ovo malo slobode i sreće

rado bi nam ogadili.

 

Kao i uvek

Spas hvata zjake

u nekom snoviđenju.

 

Jednoga jutra,

sasvim običnog dana,

rodiće se Ideja.

 

 

OBLACI

 

Cvetaju oblaci

i sve hrli toj belini.

 

Ironija

mi se prišljamčila.

 

Duša šmugnula,

na kafu, kod Hegela.

 

Dok lupaju dlanovima

(kao ludi) po trgovima,

 

gutam tu belinu,

grizem tvoju sisu.

 

Plavo nebo sivi.

Mile crni paukovi.

 

 

ČUDNA RAVNICA

 

Mirišljavi ambari teskoba.

Zamusani putokazi sveta.

 

Ni kula koje urliču.

Ni podzemlja koja melju.

 

Izbrazdanom ledinom dlana

sklapam oči dana.

 

 

BRAVO MAJSTORE

 

                   Samo slamka

                   kojom loču Nektar!

 

U mlinu lične izrade

mrvim aljkave reči.

 

Gomilam dinamit

pod stubove licemerja.

 

Režim mrsku verziju

neoevolucionizma.

 

Jadan, brat osvete,

povlačim sve moje reči.

 

Blene duša blaga

na grohot posprdni.

 

 

U POČETKU BEŠE REČ

 

Između Reči i Smisla

zjapi figura Kosmosa.

 

Kao flaša ispunjena,

potonula,

potonuo je Smisao

na dno Sveta.

 

 

STARIM

 

Padaju dani kao stabla.

Dani blještljvijeg svetla,

plavljeg neba.

Sve šira krčevina.

 

 

KIŠA

 

Propada dan kišni,

u dubinu.

 

Šušti kiša `ladna,

cakli se na krljuštima.

 

Šušti kroz šupljinu moju

ledena krv reptila.

 

Duša šljapka, šljapka,

u raskisloj utrobi.

 

K`o napušteno gradilište,

armirani beton Hada.

 

I više ne znam da se prevrnem,

da iz ovog groba ustanem.

 

 

DUNAVSKOM OBALOM

                               V. Kamčeviću

Večernje nebo

leprša kao zastava

na žici horizonta.

 

A zapravo je krug

koji crtam

po ovom pesku,

ostavljenom ovde,

i ovde slegnutom,

jer su Sile postanja

zamukle pred Lepotom!

 

Zvezde već promiču

po šljunku ispranom,

peščanom dinom Čoveka.

 

 

TRG

 

Vrište reči!

Vri, iskolačeno,

probodeno sve

plamenom geometrijom Istine!

 

Maljevima

nacional-ekonomskih fraza

bijemo tvrd orah Vremena

ne bi li se okitili

njegovim svevidećim okom!

 

U čudnovat red stadoh,

za orla, lava i mačeve.

 

 

VEČE

 

Teško nebo

samo tamo bljeska.

 

U glavi mojoj,

toj šupljini,

sujete svi trijumfi.

 

Koračaju senke,

senke drhtave,

čovekolike senke zveri.

 

Za trenutak,

za trenutak samo,

smisao se šepurio svetom.

 

 

NOJA

 

Čekate novog Noju duha,

i grandioznu barku,

od snova?

 

Zar ponovo

lokalni čudak i danguba,

da bude začetnik

Novog čovečanstva?

 

 

NOĆ

 

Vuku se za nama

naša creva,

valjaju se i cijuču.

 

Čovek je nekako nezgrapan

i smušen.

Žuri da prospe, tu toplu,

krvavu mešinu,

po belim sobama.

 

 

 

Iz zbirke „Moja fizika“ (Art-Projekt, Zrenjanin 2007.)

 

L H R H

 

1

Emocija.

Žeravica.

 

Opušak.

Hitnut.

 

Gomila đubreta.

Kreacija.

 

Mršti se pesnik

na gotovu pesmu.

 

Sve same ulubljene reči.

Rastrgani živci hipokampa.

 

Zapliće se i raspliće tajna

u molekulima

dezoksiribonukleinskih kiselina.

 

Geni.

Bolesni.

Pijani.

 

Kroz mnoga zgarišta,

vukli ih dedovi.

Dečaci,

iz krošnji dudova.

 

Umorni ratnici.

 

Dudovača.

 

4

 

Živimo.

Drhtaj.

Rascvala krošnja.

Skrhan il’ jak?

Kad mi se izjutra digne.

Influks sveta.

Obarena ironija.

Filozofska patka.

Kako je bled ovaj dečak!

Rumeni snovi.

San.

Krljušt.

Knjige.

Grob.

Pesnici.

Lepo iskopana raka.

 

RECEPT ZA PESMU

 

Pregršt iluzija.

Ljutog fanatizma,

po ukusu.

Dve lepe nade.

 

Peći na blagoj želji

dok ne polude.

 

DAN KADA SU ME PRIMILI U STRANKU

 

Ceo svet

provlačim kroz moj

ćudljivi neuron.

 

U crevima

izumiru Vrste.

Za desert –

sve Rariteti!

 

Ako treba ponovo

iz pepela svetskog stati,

biće koca i kanapa,

merenja i geometrije.

 

Ljudski rod

zreo je za žetvu!

 

 

PRVI SNEG

 

Svako je optužen,

ili već robija.

 

Telo – zatvor.

Nacija – zatvor.

Država – zatvor.

 

Ali savršeno sam srećan

pod pahuljama,

noćas.

 

Bože,

zveckaju li to

Sveti ključevi Tvoji?

 

 

MOJA FIZIKA

 

Mladi iskušenik

ovako je razmišljao:

Sada kada znam

(sve što se znati sme)

zašto dalje, i dokle,

ta agonija vremena?

 

Neizmerna noć

uklještena zvezdama.

 

Tajne krezube!

 

Zar da u predele

i trenutke jada,

uplićem,

neprocenjivi smisao

lepote?

 

Rezervisan:

Industriji plastike!

U bajkovitoj zemlji cveća

šta bi znao?

 

Danas ima, verujem,

dara za oduševljenje

što se uvećava deponija!

 

Mojom ličnom fizikom

merim vreme i lepotu:

 

Korak mera vremena.

Korak mera prostora.

 

 

JUTARNJI RASTANAK

 

Jedan tvoj jecaj,

biran, presavijam,

stavljam za uvo.

 

O desno, šapat,

zalutao, bog-zna,

odnekud iz sna.

 

Dva oka bistra,

dve tople planete,

oprezno, za oblake.

 

Prikradam se senki,

lenoj slatkoj zverki.

Eh, šmugnu, luda,

 

diše, plaha, vrapčić.

U unutrašnji džep,

polako je puštam.

 

Tri-četiri otkucaja

srca, neka se nađe,

protiv gripa i uroka…

 

Bože, daj mi meru.

Etalon.

 

 

3

 

Pre dve godine

ubrao sam cvetić

i spevao pesmu.

 

Sekundu duže

nego što je moguće

gledao sam tvoju sreću.

 

Starinski zidni sat

se probudio:

ding, ding, ding…

 

Mi, stvari, ova soba,

kao čvorovi na maramici,

kao mnemonički mehanizam.

 

Kao kada nestane svetla,

jaučeš i smeješ se u čudu,

tumarajući kućom  –

 

tako je meni dok ti pišem

ova pisma u tuđinu

kao tajne nacrte

 

za sklapanje delova

rasutih, ostavljenih,

u prostoru i vremenu.

 

 

4

 

Izletim u noć,

lirske parametre

da popišem.

 

Mars stoji gde treba.

Mesec u opadanju.

Severnjača, dakako.

 

Juče si banula,

na čaj…čokoladu…

 

Sigurno mi se učinilo…

Mora da mi se učinilo…

 

Čuda remete svet!

 

Kakve sam slike

povešao naokolo!

Avangarda…

Signali…

Pravdao sam se,

naravno, vešto.

 

Motorni aksoni

plavi.

 

Senzorni

crveni.

 

Francuski ključ.

Švedska klešta.

Srpski alat…

Kada ludi snovi

treba da se pritegnu.

Hrpa amajlija

sa Marsa.

Raskupusana

Psiho-bomba

iz magline Konjska glava…

 

Sve to, sve,

u staro gvožđe!

 

JUTRO

 

Dubina horizonta,

naspram širokog neba.

 

Izgurali su me laktovima,

ćutke – na vrh jezika.

 

Propuštam i dopuštam,

odmotavam i zamotavam…

 

Jutros nešto majstorišem

na mozgu…

 

 

MERIM SE SA ANĐELOM

 

I u čistoj svetlosti

ne vidim ništa!

 

Ustao iz zemlje

zaludnom zvežđu…

 

Braća po duhu,

a dah truli…

 

Bože, sve što kažem

valjalo se u blatu.

 

 

VREME ZA KLANJE

 

…1992.

Brstila sam travu

zavičajnu, sočnu,

bez brige velike

za juče il’ sutra,

kad me trže glas.

 

Ovako je govorio

srcu mojem.

 

„Nikada se nisi pitala:

Čija sam,

i čija je ovo livada?“

Advertisements