(NEGDE U SOMBORU POD ČAROBNIM KROŠNJAMA)

Sa svih strana grize ledena materija!

Čovečanstvo je oslikalo tek svodove –

uzdah ka nebu – i ništa.

 

Hoću čisti posao, zanat i mir!

 

Neću trube i ponoćni tajni čas,

pesmu kao sudbine strašni prst!

 

Da…čini se da je kretanje napred stalo,

krećem se još samo u širinu!

 

Stvari samo popravljam/poboljšavam!

 

Motor ti se vrti u prazno!

 

Pogrešno je čekati dok svi ljudi ovo

ili dok svi ljudi ono…

 

Mlade osvajačke duše,

očima što plamte – sjaj i dubina –

iza vakum-prozora Novog doba,

jedne napregnute mašte i srca,

u atmosferi jedne mladosti

koja bi valjda i vazda da živi i razleti svetove –

vidite ovde…

 

U oblacima i oblicima… Poezija!

 

Ko nam je ovaj Univerzum natovario na grbaču?!

 

Ja bih, verujem, živeo i sto

ali tu u glavi se nakupilo krivice i kvarova.

A dete, dete kada se probudi,

ono kao da nije ni spavalo,

ono je u zaostatku,

ono trči da odigra ono što je juče,

ili još onaj dan igralo pa – prekinulo –

kada ste ga dozvali na kupanje i večeru…

 

Moja etika je stala na dva lista papira!

 

Vlastiti život iživljen i odbačen kao –  –

 

Vlastiti život kao dosetka, nešto za citiranje –  –

 

Zvuk koraka je prigušen pa ga čujem prekasno…

Daljine se izokreću…

On okreće glavu beskrajno dugo…

 

Obrazi mu se pokreću…

Advertisements