(IZLOŽBA SLIKA)

Kapije i bedemi.

Pavle Blesić.

 

Priča je teška i tragična,

A ovo što sam napisao do sada

Samo je neko ćaskanje

O tome kako bih ja želeo da pišem,

I kako bih verovatno pisao

Da se nije dogodilo to što se dogodilo,

Kako bih pisao da je pisanje samo – –

 

Zaplet, pisac, tačka gledišta,

Sve je to krenulo nekim neverovatnim,

I zapravo nemogućim smerom.

 

Davno je određena sudbina prisutnih!

 

Razgovarali smo sve uopšteno,
Koračajući Konjovićevom ulicom,
Ili je bila Miletićeva?

Pod đonovima naših cipela
Pucketale su bobice bođoša – –

Tako je počela čudna pustolovina,
Zapravo od početka zametanje tragova,
Dakle, silno ubeđivanje kasnije, čuđenje – –
Odmahivanje glavom i prenemaganje – –

Pitam: „Koliko još?“

Zastao je kao po komandi pred kućom
Koju sam pre petnaest minuta gledao na izložbi!

Ušli smo u kuću iz dvorišta,

Prošli prvo kroz park,

Kroz zastakljeni hodnik prepun starih stolica i polica,

Cveća u saksijama,

Na podu, zidovima i drvenim starinskim stalcima.

Seli smo u pletene stolice.
„Rakija?“
Može.
Otpijem iz čaše,
A oči mi ispuni tama – –

Advertisements