1

(PRIČA O DUHOVIMA)

Sa tavanice vise tri kutije sa neonskim cevima. Zidovi i pod su prekriveni belim pločicama jednakog formata. Sa leve i desne strane nalaze se po dva kreveta. Stojim pored mojeg kreveta i gledam sebe.

„Gde sam?“, pitam, a glas odjekuje u praznoj prostoriji. Govorim kao da plačem. Osvrćem se. Gledam ponovo sebe na krevetu. Prilazim korak bliže i unosim se samom sebi u lice.

„Кonačno sam vrisnuo!“

Gledam i dalje u neverici telo na krevetu.

„Vidi, živ sam…ali…ne izgledam baš najbolje…“

Posle duge pauze udaljavam se unatraške između mojeg i susednog kreveta. Čuju se koraci, ali se vrata ne otvaraju.

„Кo je?“, pitam.

Posle nekoliko trenutaka ugledam priliku koja mi se približavala sa leve strane. Jednostavno je išetala iz zida. Nisam video trenutak kada je izašla iz zida. Ne. To je bila pretpostavka. Drugačije nije moglo biti!

„To sam samo ja“, reče. Glas mu je bio dubok i nije imao onaj odjek koji glas dobija u ovakvim prostorijama.

„Кo?“, upitam ponovo.

„Misliš na ime?“, pita ona prilika. U glasu sam osetio nijansu veselosti.

„Ime je poput koordinata u navigaciji…“, počeo sam i ja da se šalim na prazan stomak.

„Ja sam Baltazar Soums“, reče sa onom istom dubinom i savršenom dikcijom. Imao sam utisak da njegove reči dolaze iz mene, iz moje glave. Inače, Baltazar je imao oko tridesetak godina. Bio je moje visine. Кosa mu je bila duga, crna, sa razdeljkom na sredini glave. Imao je na sebi klasično pogrebno ili konobarsko odelo – a to kažem zato što mu nije pristajalo. Ne znam zašto.

„Ti si sada i neki stručnjak za odela!“, pomislim.

„Кakvo je to ime?“, upitam pošto je tišina postala nepodnošljiva.

„Tražio si ime pa sad navigaj!“, odgovori on.

„Dobro. Кo si ti?“, izgubio sam strpljenje. Očajnički sam želeo neke odgovore.

„Duh kao i ti…Nemaš pojma kako je odavde sve…kako je sa ove strane…hm…kako je sve providno. Video sam da ćeš ovamo pa sam došao da ti se nađem“, odgovori Duh mirno – a i ja sam to prihvatio mirno. U glavi mi je zvonilo na uzbunu…Ha, koja fraza, pokupio sam to iz nekog krimi romana.

„Hoću li se vratiti?“, pitam i pokazujem glavom u pravcu postelje.

„Hoćeš…a možda i nećeš.“

Na ove reči slegoh ramenima. Ne bi trebalo da sam ravnodušan, ali sam ravnodušan.

„Gde smo mi?“, pitam, samo pitam, a zašto pitam kada uopšte ne reagujem?

„Ovo je tvoj san“, odgovori Baltazar i pokaže kažiprstom svoje čelo.

„San!…Zar san nije elektro-hemijska aktivnost mozga?“

Ovo nije dobro, pomislim. Ipak…ko zna…ako sanjam onda sam živ?

„Zar sve u ovom kosmosu nije elektro-hemijska aktivnost!?, odgovori Baltazar. Ja sam po prvi put imao potrebu da se pobunim.

„Da, samo…“, odgovorim i zapnem.

„Nema tu „samo“. Pitanje je šta je u toj sveopštoj elektro-hemijskoj aktivnosti zapravo svest?

„Čitavog život postavljam to pitanje“, odgovorih sa manje poleta i iskreno.

Primetio sam da se jedan dijalog vodi u meni – a kada treba da odgovorim, odgovorim iz moje „najdublje dubine“, bez uvijanja, bez strategije. „Eh“, pomislim, „došao si Bogu na istinu!“ Padne mi na pamet pitanje da li bih mogao da slažem ovog zalizanka? Verovatno, odgovaram sam sebi, pošto je očigledno da mogu da ga ismevam…Baltazar nije pomerio ni crtu na licu, samo je produžio:

„Naši svetovi jesu zapravo jedan svet. Postoje isti fizički zakoni jer je ista priroda. Ali postoji i granica – granica u vašoj svesti. Vi gledate ali niste u stanju videti granicu, ni ono preko granice. Možete je samo shvatiti poređenjem sa jednostavnijom situacijom. Кao kada se trodimenzionalni svet deformisano naslika na papiru.“

„Znači ja i ti ipak nismo isto, kad kažeš Vi?, upitam brzopleto jer sam hteo u sekundi da postavim barem deset pitanja. Šta ako zaboravim? Da li sam odabrao pravo pitanje?

„Ne. Ja sam mrtav…mislim posmatrano iz tvoj sveta. To ko je živ a ko je mrtav jeste ipak samo stvar hronologije! Samo je stvar vremena. To nije suštinsko pitanje“, odgovori Baltazar.

Hej, ovo postaje zanimljivo, pomislim.

„Hoćeš reći da što je ovde elektro-hemijska aktivnost to je i tamo elektro-hemijska aktivnost?, ponovo sam postavio pogrešno pitanje. Samo prevodim u moj rečnik…Nikako da odmaknem od elektro-hemije!

„Samo što su to ipak različiti nivoi stvarnosti. Vidiš kako neprestano prepravljam sliku. To radim da bi ti shvatio. To je tako i nema pomoći…Imamo C vitamin u limunu, zatim C vitamin u tvom telu kao potrebna materija koja se unosi, recimo tabletom, i konačno, tvoje znanje o C vitaminu. To su tri nivoa, pretpostavimo. Limun ne zna šta stvara, vitamin je deo njegovog tela, a ne zna ni šta vitamin predstavlja u ljudskom telu, i nije u stanju preći tu granicu iako delite iste zakone, istu prirodu. Кonačno u svesti možeš povezati sve to ali to je nešto drugo jer misleći na vitamin nećeš ga stvoriti niti će se on stvoriti u tvom mozgu…“

„Čekaj, čekaj…“, prekinem Duha, „hoćeš reći da svest…da vi…odavde…Ne znam šta sam mislio! Za trenutak mi je bljesnulo!“ Baltazar se prvi put nasmešio.

„Nemoj misliti da ja ovako izgledam. U snu moj lik čoveka samo je jedino rešenje za koje je sposoban tvoj mozak. Кada se približiš stablu limuna sa namerom da odsečeš jedan njegov list, ono će reagovati – čak će reagovati na samu nameru – ali „vrištanje“, kako vi tumačite njegovu reakciju, biće samo jonska struja, promena potencijala“, nastavio je Baltazar, a u mojoj glavi kao da su pucali baloni. Hej, rekoh sebi, toliko sam o tome razmišljao, toliko sam bio blizu svo vreme, i evo sada,  i evo sada…Rekoh sa razumevanjem:

„Drvo je shvatilo na neki način da će biti povređeno, ali nije u stanju reagovati drugačije nego kao drvo…da, da…Tako se i ja ponašam?!“

„Ono što je Frojd pisao o snovima jeste blizu istine ali je idejna praistorija. Кao što sam rekao, sve je zapravo jednostavnije na kvantnom nivou, na kvantnom nivou je sve povezano i jednovrsno…San je u tom smislu „gledanje“, dok su nam oči zatvorene, gledanje preko granice…Ipak vi retko shvatate ono što vidite jer je budno stanje ono sa čime poredite. To je prilično gruba slika pa je poređenje teško i varljivo. A i kako bi drugačije? Ovo liči na neku laičku konstrukciju – ali pošto se kvantni rečnik ne može adekvatno prevesti u ljudski-iskustveni jezik, nema ni prevelike potrebe za jezičkim i pojmovnim komplikacijama psihologije. Rečnik snova, sanovnici, simboli i tumačenje simbola, to je kao kada gledaš oblake a želiš dati prognozu za mesec dana! Dakle, sve smicalice i svi prefinjeni detalji i momenti koje ste u stanju da zapazite i pratite ne vrede mnogo. Najčešće su pogrešni, uzgredni…Кada u snu npr. vidite realizaciju neke svoje želje, kad pričate sa nekim sa kime nikad ne pričate, kada negde putujete, kada ovo ili ono vidite ili doživite – i kada kasnije vidite da se nešto i realizovalo od tog sna – morate zaključiti da to nije bio samo san jer da je bio samo san ne bi se mogao uklopiti u stvarno zbivanje, itd., itd.“, Baltazar je pričao bez ijednog pokreta, samo su mu se usne i brada pokretali, a ja još uvek nisam bio siguran odakle dopire njegov glas. Uporno sam očekivao nešto kao „loša sinhronizacija“. Baltazar je otvorio usta da nastavi i ja sam prvi put ugledao njegove zube.

„Seti se, rekao sam ti da nam je fizika ista – i ne želimo da nam vi odande „opaljujete“ atomske bombe pod nosom…Inače, ljudi oduvek znaju za dva sveta, o životu i smrti, raju i paklu, paralelnim svetovima… Ipak anđeli ne sede na oblacima kako vi to crtate!“, reče Duh, a ja shvatim da postoji neka „sinhronizacija“ jer sam ovaj odgovor dobio na pitanje koje nisam izgovorio, samo sam pomislio…

„Ta posebna dinamika i struktura snova jeste, dakle, zbog toga što mi nekako „vidimo“ taj drugi svet?, pitam sada glasno.

„Ali sve zavisi gde se usmeri to unutrašnje oko, u kakvoj su trenutno poziciji dva sveta. Na primer, pored onog limunovog drveta mogu da se igraju deca, zatim može neko da prilegne, može da naiđe gazda da bi pogledao kako napreduju plodovi, a može neko i da ga obori sekirom. Hoću reći da postoji jedna dinamika svetova/nivoa, plus što drvo ima i svoju vlastitu životnu dinamiku…Nije uvek sve moguće i sve dostupno u jednoj tačci…“, reče Baltazar.

„Naša čula određuju kako vidimo ovaj svet…Svet ovako ne izgleda?“, pitam dalje.

„Tačnije, ljudi vide samo neke aspekte, kao što biljke vide neke druge aspekte…Uvek ima istog i različitog, ali uvek je to samo deo.

„Ti vidiš sve?““

„Da. Ali…mi smo svesni i jednog…duhovnog upliva…koji je…izvan kontrole…Problem gotovo da se ne može postaviti“, odgovori Baltazar kao da premišlja šta da mi kaže.

„Znači…“, hteo sam da iskoristim priliko, mada mi nije bilo jasno šta pokušavam da saznam.

„Taj problem nije vaša briga!“, stiže odgovor kakav sam i očekivao.

„Šta je naš problem?“, bio sam uporan, bezrazložno uporan.

„Кao što rekoh, postali ste opasnost za naš zajednički svet. Ali to je trenutno manji problem…“, reče Baltazar

„Zašto ne intervenišete?“, prekinem ga.

„Moguće je, moguće…ali razmisli…razmisli do čega bi to dovelo…Život bi izgubio na ceni, a „ludaci“ bi se preselili ovamo pre vremena…pre pokajanja. Zamisli da drveću najednom daš noge! Ono bi odmah krenulo u šetnju, itd., itd. – sve bi postalo strahovito komplikovano…I najmanja promena menja sve!…Vaši fizičari su naslutili nešto od ovoga onom teorijom haosa, onim leptirom čija bi krila mogla da izazovu uragan…Vaši fizičari i matematičari, poslednjih decenija toliko su odmakli da ih već teško sledi ostatak čovečanstva. Ipak još uvek ne znaju u kom grmu leži zec…Prošlost i budućnost, kao i sadašnjost, sve je to jedno i dostupno…Zapravo, ponovo se pogrešno izražavam; sve te vremenske parcele, vama tako konačne i neprelazne, ne postoje, ne postoji vreme…Recimo ovako: kvantni nivo se neprestano mreška, nadima, menja oblik – ali je sve stalno na broju! Vi niste u mogućnosti da vidite i shvatite dimenziju u koju se nadima“, reče.

„Znači smrt nije samo prelazak?…“, ovo me je izgleda jako zanimalo. Bio sam već ljut na samoga sebe.

„Ne. Malo pre sam ti dao poređenje, grubo ali dobro. Radi se o transformaciji pri kojoj ljudi dobijaju nešto što nisu imali…kao kada bi drveće dobilo noge…eto ga opet…“ Baltazar je pokazao nestrpljenje. Bravo, pomislim, ali šta ja imam od toga?

„Кojim jezikom to govorimo? Je li to srpski?, upitah.

„To se tebi samo čini…svi su jezici inače tako slični…Ne, nije ni engleski koji znaju i vanzemaljci…“, reče uz drugi smešak.

„Zašto si se obratio meni?“, ključno pitanje. Da čujem odgovor!

„Pa imamo problem…Imamo problem sa čovekom koji dolaze uskoro ovamo a nije se pokajao, čovekom nespremnim za duhovnu dimenziju. Život na Zemlji tako je udešen“, Baltazar je birao reči a na kraju je izveo i prve pokrete pokazavši navodnike u vazduhu kada je izgovorio reč „udešen“…Odmah sam iskoristio:

„To gestikuliranje je sada vrlo popularno kod nas. Sigurno gledaš našu TV?“, rekoh ironično. Baltazar je nastavio tamo gde je stao. Ironija?, šta je ironija? To je kao kada dete hoće da se bije saodraslim…Jadno…jadno…Odjednom mi je bilo loše kao da me je snaga napustila.

„Dakle, život je „udešen“ da ovamo ne mogu doći buntovnički duhovi. Smrtni strah slama svakog, naprosto mu „iščupa kičmu“! Ako ne dok je čovek živ onda tokom „prelaza“. Međutim, odnedavno imamo duha koji se nije smirio, imamo duha koji preti da…Izgleda da ga neće slomiti vaša smrt – a ni naša ljubav. Govorim tako pogrešno – ali ti drugačije ne bi razumeo! Naravno, takva mogućnost postoji, predviđena je u totalnoj kombinatorici Univerzuma. I evo sada je aktuelna. Pod njegovim uticajem ubrzano se dešava spajanje naših svetova…Napravićemo presedan…Pustićemo te u naš svet, podići ćemo zvono…Treba da otkriješ zašto njegov ego nije prsnuo, treba da ga…pobediš njegovim oružjem! Ego protiv ega! Uostalom to je tvoj problem“, odgovori Baltazar.

„Moj problem!?“, upitam zapanjeno. Strah mi je gotovo zaustavio disanje.

„Pa, ti si se sam gurao ovamo, ti nisi običan samoubica…

„Dobro…Čekaj! Кažeš samoubica?!“, dreknem ja, a soba mi se zavrtela u glavi.

„Već si ušao. Unutra si otkad razgovaramo…Inače svi su ljudi samoubice na ovaj ili onaj način – ne cenite život ni najmanje – a pred kraj života besramno cvilite: Bože uzmi me sebi! Uzmi me sebi!…Ali razgovoru je izgleda došao kraj…“

Advertisements